Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАВИЧАЈ ЈЕ ОПЕТ СТИГАО ПЕСНИКА МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА

 

 

Мирослав Тодоровић, Задња пошта, Краљево, Поетикум, 2026.

Мирослав Тодоровић (1946) је велики српски песник. Објавио је тридесетак књига поезије. Он је и изврстан књижевни критичар и приповедач.

Задња пошта кад се каже може се помислити да је то последња пошта коју је неко добио. Овде је реч о писмима и пакетима. Писма се односе на коресподенцију књижевника и на пошиљке књига.

Када су људи слали писма у неко село, онда је морала на коверти да стоји и назнака поред којег већег, значајнијег или познатијег места, оријентира, је то место. У случају Трешњевице била је то дивља крушка поред пута где је стајао и аутобус. По тој крушци место је добило име Дивљака. Ако шаљете писмо или књигу у току лета песнику Мирославу Тодоровићу који борави у Трешњевици, онда морате назначити да је задња пошта 31236 Дивљака.

Наслов књиге којом ћемо се бавити је Задња пошта. Као и увек неће бити речи само о Задњој пошти.

Одавање поште је велика радња, али се овом приликом нећемо бавити тим појмом. Мада самим писањем о Задњој пошти ми исказујемо поштовање.

Тодоровић је ваздан био у дослуху са природом. Пролеће га је вукло према Трешњевици. Ако то није било могуће реализовати одлазио је на Бубањ, а често и у Нишку Бању. Замењивао је смреку и клеку бањским дудодом. Али то није то. Недостајале су му малине, јер се иза њих крио Добрило Ненадић. Добрило је излазио из свести и из подсвести. Заједно са малинама.

Бег у завичај је мелем за душу.

Песник се у завичај увек враћао као победник. Тријумфално.

Др Чедомир Илић чувени великобоњински професор медицинског факултета одласком у пензију преселио се испод Високе Чуке. Многи су се томе чудили. Он је објашњавао: „Ја сам сачињен од ове земље и овде ћу боље живети него у Београду или у Паризу.“ Један Великобоњинчанин који је деценијама радио у Малмеу реновирао је кућу својих предака у селу. На питања, Где су му деца, где су му унуци, одговарао је да су они у Малмеу. А на друго питање, Шта ће он тада у Великом Боњинцу, одговорио је: „Волим да седнем овде на праг и да гледам у Високу Чуку. То је тај усуд завичаја. Он те вуче. Кињи те. Мучи те. Не дозвољава ти да спаваш. Прогони те и дању и ноћу. Он производи песме. Подесећа на родитеље, на браћу и сесетре, на птице, на шуме, на висине. Нема разлике између Великог Боњинца, Трешњевице или Шњеготине Горње. Није важно која је задња пошта. Битно је да она постоји за сваког човека и да пробада сваког песника. Завичај је константа. 

НОСИХ завичајни пејзаж у себи

Док светом сам ходио

У туђини да залутао не би (5)

Ако је ту Задња пошта, онда је ту близу и Трешњевица из које се види цео свет.

 

Гледам зору понад Трещњевице

Видим неба поезију

Чудесну од памтивека

Исти призoр би у очима претка  (6)

 

Кадгод би песник нестао из Ниша знао сам да је горе, понад Ариља, да хвата стихове као ваздух:

 

Одсјај праИсторије

Јутром поезије

Указа на Божије лице

У зори понад Трешњевице. (6)

 

Тодоровић је пратио листове на ветру. Летео је са њима на облацима. Одозго је просипао бисерне стихове. Обасјавао је свет.

 

Облак видик заклања

Јесен у Трешњевици јесен у мени

И биће песма вечерња

Што белином ноћном све заклања (7)

 

Завичај се увуче песнику, човеку, у душу и целог живота рије по њој. Песник може да база по свету, да се диви лепоти света, да се диви достигнућима свога или других народа, али завичај путује са њим. Штавише, опомиње га, да би повремено требало да га посети. Па коначно и да му каже када би требало коначно да се врати своме завичају. Да подсети песника где му је задња пошта. Завичај је немилосрдан. Он је у души свакога човека. Али песничка душа је рај за завичај. Он су ту размахне и отуда излећу стихови, песме, књиге. Кад се песник попне на брдо завичаја он оданде види све боље без обзира да ли је реч о недогледу.

 

Седим под смреком

Гледа ме пејзаж из којег читам (8)

......................

За столом под смрекпм у Трещњевици

Слущам тищину из књиге послања (9)

 

Ови сјајни стихови доказују да је мудри песник Мирослав Тодоровић установио под смреком нову пошту одакле ће у свет одлазити стихови које је из пејзажа прочитао. Нема сумње да је завичај опет стигао песника Мирослава Тодоровића.

 

28.8.2026. Ниш