Стојан БОГДАНОВИЋ: ПРЕВОЂЕЊЕ

ПРЕВОЂЕЊЕ

Стојан Богдановић

              Поезија је чудо, али је немоћна без чудовишта! Све је превођење, цео живот, на крају вас преведу, а нисте свесни! А могло се то рећи и друкчије. Превођење из стања у стање, путовање од једне до друге тачке, и све се то може урадити из једне једине тачке, почев од тачке коју би требало фиксирати, бар за неко време, да вам се не би све сручило на главу. Да вам се не би после обило о главу.

              Ново одело је услов за нову поезију!

             И математика је, у суштини, превођење. Филозофија, поезија, теологија, физика... свака има свој језик. Нико никога не разуме. Математика се толико „угојила“ да се ни математичари из разних области математике међусобно не разумеју. А тек медицина. Ако се на нешто пожалите психијатру, он ће тврдити да све то долази из главе. Ако се пожалите попу, он ће рећи, Све је то у Божјим рукама. Ако се пожалите хирургу, он ће рећи, То ћемо зачас да бриснемо...

            Каткад се питам да ли је реч о Миљковићевом превођењу или се стварно појавила нека нова мисао.

5.6.19.

Агија Тријада

Живојин ЋЕЛИЋ и Стојан БОГДАНОВИЋ:МЕРА И РАЧУН О МЕРИ

Живојин ЋЕЛИЋ

Живојин Ћелић

МЕРА

Ако се време састоји од свих нама познатих делова и делића

од чега се састоји вечност?

Постоји ли мера за неизмерљиво?

*

Они који овладају вешти
нама рачунања остају заувек у кругу времена.

Ретки

којима се посрећи да не кроче
из пространства Духа
знаће о чему је Реч (Логос)
јер (им је дато Да) знају!

*

Пре

по

рука:

чита

ти

л а г а н о . . .

28.5.2019.

Београд

Стојан БОГДАНОВИЋ

Стојан Богдановић

РАЧУН О МЕРИ

Вечност је реч која се код нас, а и другде, употребљава као замена за реч бесконачно. У том смислу су почели да је користе они који су заборавили да су некада људи живели вековима. Када се људско живљење скратило, онда је почео вапај за вечношћу. А век је кратко време. Дакле, човек би да живи кратко, а да му то траје бесконачно. То му може обезбедити само мисао, јер она је Мајка Божја. Она је вечна и протеже се до промисли, до Бога.

Софиста Протагора је говорио:„Човек је мера свих ствари, при чему сваки човек има своју посебну истину.“ Џабе су Платон и Аристотел опањкавали софисте. Они су ипак утрли пут релативности, а није занемарљив њихов допринос одбрани права човековог. Пустите Ајнштајна, он је живео у свом релативном времену.

И Блез Паскал је мислио да „Мисао чини човекову величину.“.

Ако човек не зна шта је истина, онда  треба да измисли своју.

Истина је према човеку.

Они који почну да рачунају са истином остаће у свом „кругу времена“, а у том вртлогу, у црној рупи рачуна, изгубиће све време овог света.

Рачун се ипак своди на крају!

Стојан БОГДАНОВИЋ: КРШТЕЊЕ

КРШТЕЊЕ

             Кад је реч о крштењу данас, морамо се сложити са Паскалом: „Када је црква била у повоју, катехумени, кандидати за крштење, били су подучавани. Другим речима, они су, пре крштења, морали подробно изучити мистерије вере, окајати свој пређашњи живот, стећи огромно знање о величини и узвишености вероисповести, и о основама хришћанства. Они су, дакле, након истинског и очигледног преобраћања срца, након преживљеног периода страсне жудње за крштењем, заувек приступали изабраној вери.“ 

И у житијима светих отаца пише да је тако било, да су било подвижници.

              Паскал примећује да се тај обичај изметнуо, те да се деца крсте одмох по рођењу. Наравно, без свести о вери, угурани су у хришћанство против своје воље. "Познавање вере више није предуслов за пријем у Цркву" – и са овим Паскловим тврђењем ћемо се сложити.

             Приметимо да је овде могао навести и она покрштавања која су вршена по Латинској Америци под претњом смрћу. То су радиле и друге религије. Није то било својствено само хришћанству. Али, ако је великом апологети Паскалу то промакло у тексту Првобитни хришћани и хришћани данас, чије су поставке истрпеле зубе времена, које су важеће и данас, његова је апологија ипак штампана у Мислима, нажалост, постхумно.

 По питању крштења и односа према вери није се ништа изменило од Паскала до данас. А и не верујем да ће икада. „Црква од своје пастве захтева ништа мање од савршенства.“ – а требало би да то захтева и од пастира. И то најпре од њих. Кад бисмо то имали, онда не би држава поправљала Цркву, не би судила поповима за напаствовање деце и за друге разноразне лоповлуке, па и хедонизам. Све је наопако, а то је опако!
           Данас се у цркву улази крштењем по рођењу, дакле, не својом вољом. 
           Данас се у цркву улази донацијама, а где-где и оружјем. 
           Данас се у цркву улази рушењем комшијине куће.

           Данас се у цркву улази да би подметнули бомбу.

           Данас се у цркву улази да би је опљачкали.

           Данас се у цркву улази да би је онередили.

           Данас, а сутра?!

Стојан БОГДАНОВИЋ: ВРЕМЕ

ВРЕМЕ

Стојан Богдановић

Што се времена тиче, ту постоји много проблема о егзистенцији па и о природи времена. Питање је да ли је време димензија простора или је време независно од простора? Питање је да ли време има само једну димензију како се до сада третирало у физици? Ако се може изаћи из неког простора, или како су до скора тврдили физичари и филозофи физике да се из црне рупе не може изаћи, па су се неки од њих предомислили, међу њима и Стивен Хокинг (1942-2018), питање је, да ли се може изаћи из времена? Ако се може изаћи из времена, да ли се тада може остати у истом простору, или се мора изаћи и из простора? Ако се простор може кривити, да ли се и време савија? Да ли гравитација савија време? Као да се време креће по круговима чији је центар мисао. Ако време не постоји, онда постоје безвремени људи или су то ванвремнски или су исти само немају свест о томе. То би се могло дешавати у безвременском простору. Неки физичари су забринути како би математика описивала ове ситуације са временом и без времена. Било је случајева да је математика описала нешто, а да је то нешто пронађено много касније. На пример, Аполоније (262-190) из Перге је пронашао конусне пресеке, а Кеплер (1571-1630) је после скоро два миленијума доказивао да земља ротира око сунца по елипси. Сад већ ни то Кеплерово није као што се мислили, јер путања земље зависи од кретања целокупног сунчевог система.

Простор се данас прави према проблему који би требало решити?! 

Време је новац тврде трговци. Мислим да они налазе такве просторе у којима је то истина. Исус се сукобљавао са трговцима. Сукоби још трају. Новац није више монета за поткусуривање. У стању је да избуши границе и оног простора који нисте ни сањали.

Ипак, ако кренете на време, постоји могућност да мотка остане чиста!

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАСТРАШУЈУЋА СФЕРА ЧИЈИ ЈЕ ЦЕНТАР МИСАО

ЗАСТРАШУЈУЋА СФЕРА ЧИЈИ ЈЕ ЦЕНТАР МИСАО

Блез Паскал (1623-1662)

            Човек је одвајкада тежио да буде у центру збивања. Он је небо снабдео Богом и поверио му душе својих предака иначе би оно било само једна обична провалија која гута погледе, која је способна да прогута сваки поглед. Ни Паскал није одолео небу. И он се пожалио на страх који оно изазива. Писао је: „Застрашујућа сфера, чији центар је свуда а кружница нигде.“ Осећао се усамљено, тражио је одговоре о космосу, али одговора није било па је и он потражио друштво Бога. Бог је тај центар који су сви тражили од Ксенофона надаље. Иначе Х.Л. Борхес у своме тексту Паскалова сфера (Нова истраживања, Београд, Паидеиа 2018), нам открива да та мисао о „застрашујућој сфери“ оригинално није Паскалова, те да сличних, па чак и идентичних записа је било и неколико миленијума пре Паскала. С обзиром на Паскалову ерудицију логично би било закључити да све оне мисли из Борхеосве Паскалове сфере Паскалу нису биле непознате. А зашто је Борхес насловио свој текст именом Паскала на то питање ћете морати сами да потражите одговор.

            Ако се којем читаоцу ова истина не свиђа, најбоље је да измисли своју истину, или бар да покуша да одагна мрзост и потврди истину. А човек се комотно осећа само у својој истини. Чак и ако усвоји туђу истину она ће бити његова. Ако је то искрено, она неће бити пасторка. Исказ,све је истина доводи до парадокса. Ако већ знамо да све није истина, онда су шансе велике да откријемо истину, ако не можете да је откријете, онда пробајте да је измислите. Ако сте се одлучили за лењост, онда ћете живети у лажи, у блату. Свиње воле тако. А човек се осећа комотно само у својој чистој мисли, у свом Богу, чак и да је реч о Паскалу, коме се ево дивим. Али, не заборавите Х.Л. Борхеса (1899-1986)! Она проблематична, „застрашујућа сфера“ јесте то зато што јој је центар свуда, због тога што јој је центар мисао коју понекад зовемо Бог. А Он је свуда.

15.5.19. Ниш