Странице

четвртак, 22. јун 2023.

Стојан БОГДАНОВИЋ: "ДАЛЕКИ, ДАЛЕКИ СУСРЕТ" ВАСЕ ПАВКОВИЋА

 

ДАЛЕКИ, ДАЛЕКИ СУСРЕТ ВАСЕ ПАВКОВИЋА


Академска књига, Нови Сад, 2022.

 

             Да почнем од корица. Биће све од корица до корица. На корицама је у првом плану  једна по свој прилици женска особа, у шта никада не можете сигурати. Окренула вам је леђа. Можда она тако изгледа из даљине, из Далеког, далеког сусрета. Али! Срећом књига се може читати и без корица. Држим до тога да је Академска књига озбиљан издавач.

              Писао сам већ о причама Васе Павковића. Он је постао велемајстор. Приче су му наизглед лагане, лако се читају, али су дубоке. Могло би се рећи да су животне. Многи писци заговарају писање на основу литературе, на основу читања, али чини се да су убедљивији писци који су текст покупили од људи, успут. Не спорим да је образовање, па и обавештеност важна за бављењем писањем, а то Васи Павковићу не мањка. Човек је екстра образован, начитан, обавештен, осећајан, тачан, мислим има тачну мисао, зна да артикулише. Онај коме није чисто у глави тај не може да артикулише мисао. Немојте ни покушавати да тога читате. Никада вам неће бити јасно шта је написао. Код Павковића је све то питко.

            Прошлост вам је стално за петама. Једног момента она вас и стигне и ви постајете прошлост. О томе је Васа. Не могу вам све препричати. Морате нешто и прочитати. Када сам био мали, читао сам највећег песника Бору Станковића. Када сам мало порастао, читао сам највећег песника Душка Радовића, сада, се дружим са песницима, и са собом каткад, а читам Васу Павковића. Не мислите ваљда да се све може прочитати. Има ту доста аутобиографских елемената, али та моја опаска није од значаја. Важно је да се то може уопштити, да може постати модел, или бар репер, а за то је потребно да се писац сусретне са собом, што у овом случају уопште није спорно.

             Сусрет са собом, иако је то далеки сусрет, а каткад се чини и немогућ, као и сви други догађаји се мора уклопити и у квантну механику. Мора се схватити да човек може бити на више места истовремено. А цео космос се може сместити у само једном делићу људске главе. Човек може да обгрли цео космос. А он му се за узврат може осветити.

            Реч је о правим причама. Нису твитер приче, а није реч ни о роману. Мада има сваквих романа. Има и романа који нису романи.

 

I

1

Далеки, далеки сусрет. Упала ми је у очи реченица: - Види какве ноге има!...  коју је изговорио отац. Чуо сам ову реченицу небројено пута и увек сам се чудио као и субјект из Васине приче шта то други виде у тим ногама.

             Нисам много обраћао пажњу на ноге док ме моје нису почеле да издају. Онда сам се сетио и како је моја мати говорила: „Синко издају ме ноге.“ Почео сам да застакујем. Станем, наслоним се на штап, гледам около и почнем да примећујем како други имају добре ноге. Нарочито жене. И то оне млађе. Гледао сам их са жаљењем. Подбочим се и као одмарам и гледам како лагано ходају, како се њишу. Уживам све док се не сетим куда сам пошао. Убрзо ми буде криво што сам се сетио. Морам да се вратим на своје бангаве ноге.

             Али, писац сада прави заокрет. Убацује у ватру мајку која каже: „Марко и ја сутра идемо у Београд!“ Дакле, прикачује сина мајци. Појачава драмаски део приче. Намешта изненадну појаву Иве Андрића кога дечак препознаје и саопштава мајци, а она му потврђује да га је и она препознала. То је био далеки сусрет (садашњег) писца са писцем.

            Прича се завршава ламентом за пролазнишћу. Да не буде да сам без везе споменуо Бору Станковића. Иако је овде реч о урбаној причи.  Није било расправе између мужа и жене. Мајка је разрешила причу: - Свако види само оно што жели!

               Савремени критичари ретко када истичу поруке писца. Ваљда мисле да то није модерно, а заборављају да постоји нешто што је увек модерно, као што постоје писци који су савремени и писци који су увек модерни. Порука ове приче је да се живот састоји од малих ствари и да је то предмет приче која ће увек бити модерна. Улога будућности је ту само да поједе човеку живот.Све остало је у прошлости.

 

II

2

Мој први интервју. Прича друга је, такође, о прошлости. Из тога се не може закључити да је прошлост извеснија од будућности. Често се мора много копати, окопавати, прекопавати и окапавати да би се дошло до прошлости.

Мени се чини да је прошлост у будућности. Па кад запнем, кад се напрегнем,  да докучим да ли је то стварно тако, онда ми се учини да је будућност у прошлости, или да се бар наслања на прошлост. Најчешће ми се све смути и не знам ни шта је прошлост ни шта је будућност.

             Проблем је у времену. Нико не зна добро да дефинише време. Бар ја нисам наишао на неку добру дефиницију времена.

            Често ми се чини да је време само тренутак. То је и Васа хватао. Као када хваташ ваздух. Као када остајеш без даха. Напрежеш се до краја да изађеш на крај са својом мишљу. Чак се чини и да понекад човек успе у томе. Мени се чини да други успевају, а ја не.

             Павковић је у овој причи описао одвратност односа сина према оцу. Посведочио је томе. Можемо рећи да је прича одлична. Дубинска психолошка анализа изазива код читаоца одијум. Када слушамо радио ми не видимо новинара, само глас. Сада Павковић износи у јавност лик једног од њих, не из бекстејџа, из тоталне позадине, из стана у којем живи са оцем, који више, бар мене, шта ти је асоцијација!, подсећа на свињац. Том лику његов рођени отац каже: „Псето, псето једно!“

 

3

Спонзорски ручак. Прича је написана по доживљају Славољуба Марковића. Њему је и посвећена.Када се после једне седељке растурило друштво остала је Владислава (Врагослава) са наратором и одмах затражила да јој буде спонзор за ручак.... после обиласка маркета, пребирања по полицам, рафовима... распричавања, навођења читаоца, по изласку Врагославе  и њеног спонзора писац прави велеобрт, свако иде на своју страну.

            Прича је просто испредена ни око чега и подсећа на тзв. америчке бесадржајне приче из шездесетих година, с тим што су оне америчке биле краће, а и глупе, а о уметничкој обради није се ни могло говорити.

 

4

Тета Магин стан. Ово је друга прича коју је писцу неко испричао. Овај пут је то био глумац Љубиша Бачић. Глумац је наследио стан од своје тетке Магдалене – Маге. Годинама је одолагао продају стана и на наваљивање супруге одлучио је да да оглас, на који се после дужег времена јавио један потенцијални купац који је дошао са рашљама да погледа и прегледа стан. Није му се допао, али је глумцу на поласку рекао да би требало да оперише бубрег иначе ће брзо умрети. Што је овај и учинио. Питање без одговора је: „Како је рашљар знао за болест глумца?“ Глумац није знао одговор, писац такође, а не знам ни ја.

 

5

Догађај са малим псима. Наратор је снимао догађај који се збио на насипу где су се требале сусрести две групе паса, два мала и четири велика. Ишчекивања посматрача који је до танчина описао догађај нису се остварлила, тј. велики пси луталице нису напали мале. Додуше, један је напустио ринг, а другог је посматрач срео касније код Црвеног магазина. Почетак приче је из канцеларије из  које је посматрач кренуо устукнувши пред пијаним газдом хвалисавцем, а крај је повратак у канцеларију. Најинтересантнији део приче, оно са псима, би требало да се може упоредити са оним догађајем у канцеларији. Али овај пут није тако.

            Првих пет прича ништа не повезује, осим тога што су приче. Прва је издвојена у посебно поглавље. Има и разлог: сјајна прича.

 

6

У клубу штампе. Мучна ситуација коју износи главни уредник, човек алкохоличар пред разводом од друге жене, нестаје чим се кренуло на промоцију књиге „у свечану салу Дома штампе, полетни као дечаци и девојчице“. Књижевници остају без својих мука. Њихов лек је књига. То је и њихова дрога којом успевају да утрну бол, ма какав био и ма од чега долазио.

 

7

Шумарева кућа. Прича је о увек савременој теми, о бахатости људи на власти. Пролазећи поред кућице у којој је живео шумар са породицом наратор (читај,  аутор!) затиче тишину. Пребирањем по мислима, креће у потрагу за некадашњим житељима кућице у Пешчари. Реконструкција је успела. Аутор нам открива да му је шумар скренуо пажњу на једну аферу.

 

-  Ја сам уловио министра у криволову и нашао му убијеног јелена! Рече шумар, некако потиштено.

-   Свака част! – рекох, трудећи се да ми глас буде миран.

-   Е, зато ја плаћам дуг! Већ три године. Смањили су ми плату, нису ме унапредили, жену су ми отпустили из комбината... – набрајао је гледајући у земљу.

 

            Не могу а да не констатујем овде да у шуми људи које свакодневно срећем често сретнем Павковићевог шумара.

 

8

Несигурни сапутник. Црна прича. Из живота једне породице. Као и претходна прича и ова као да је изронила из црног таласа.

 

-  А шта је са ћалцем?  - намерно сам употребио ту реч.

   Да је вратим њој и себи.

-  Не брини – изрекла је кроз смех, чапкунски, скоро лакрдијашки радосно: - Умро је другог маја и сахранили смога, мама и ја. Не брини, са њим је готово.

 

Не би се ово могло подвести под иронију. Много је теже. А требало је да буде прича о сенилном оцу, о мајци за коју су сви мушкарци исти и без којих овај свет може. Потом, о наследници и њеном, очекивано новом приступу, али... Не брините, још није крај књиге!

 

9

Фантоми у свести моје мајке. „Куд ће веће бруке од старости?“ Да ли је старост тако гадна срамота? Да ли је Алцхајмер пошаст? Да ли је потребна Спарта или старачки домови? Да ли је епидемија Ковид бар делимично испунила очекивања оних да ће се човечанство проредити, те да је то један од главних циљева напредне интелигенције, не мора обавезно да буде вештачка. Зашто се неки плаше интелигенције? Ко су ти што се плаше? Шта је то што производи досаду при сусрету старих родитеља и деце? Да ли родитељи могу бити стари?

            На несувисле приче мајке, писац овако одговара: „Шта да јој кажем? Како да јој одговорим?“ и наравно одустаје од одговора. Штавише, склања се и сакрива да га леђа жестоко боле. (67)

            Ослањајући се на статистику поједини људи закључују да жене самице дуже живе него мушкарци самци. Али живот није статистика. Живот има своју мајку.

           Крајње је време да се вратимо у будућност, а она је у прошлости.

 

III

10

Чудна жена. Прво сам помислио на неку чудесну жену, а онда ме дочека реч вектерница за коју за толике године мајања по Панчеву и околини никад нисам чуо. Кад је наратор (аутор) видео ону жену у црвеном и оног дугоњу одмах сам знао да ме је препознао. После сам установио да се он препознао, јер ја не бих гурнуо жену низ насип. Жену треба пригрлити, макар у сновима.

              Чудна жена коју је партнер очито малтретирао, (сведок ми је аутор приче!) иако је све време обележена црвеном хаљином, а каткад и розе комплетом, на крају се појавила са модрицом испод ока.

             Прича има одличну драматику, држи пажњу, а и наратора је стигла грижа савести. Ако шта овде недостаје то су оне жене из невладиних организација, али у том случају Павковић не би имао ову убедљиву причу.

            Издавач је на корицама истакао: „Снажне, одлучне жене и слаби, колебљиви мушкарци главни су јунаци нове књиге прича Васе Павковића.“ Ова прича не доказује то. Жена је трпељива. Бојажљива. Устукнула је пред силеџијом. Једини слаб мушкарац у овој причи је наратор. Али, ако ћемо поштено, не би ни требало ваздан забадати нос у туђе ствари.

 

11

Госпођо, госпођице. Прича је о псима луталицама и о црвенокосој која је била час госпођа, час госпођица. Час је нападнута од стране паса, час није. Час је она нападала. Прича није закључана нити закључена. Зна Павковић врло добро да остави причу отворену.

 

12

Капи из чесме. Кад партнери почну да се не подносе, то се дешава и о томе је ова наизглед обична прича. Партнер често прижељкује да се веза прекине и када се то деси, када се нађе у потпуно празном стану, онда легне на патос и нада се да ће „чути макар да капље чесма. Али не! Није се чуло ништа осим шума апсолутне тишине. Као после потопа.“ (96)

            Коме је потребно разјашњење као вода из покварене чесме, the question is now?
 
13
Телефонирајући Тијани. „Не знам ништа, не знамо ништа. 
Али и било шта да пожелим, или пожелимо – као своје сазнање, 
као наше сазнање – добијамо мање од пуког одговора...
“ Не личи ми ова прича која говори о телефонским позивима, 
па и разговорима двоје бивших партнера, 
несуђених брачних, на подлогу за сократовску мисао. 
Пре бих ово могао превести као, шта очекујемо као одговор, 
или чиме смо заслужили да добијемо очекивани одговор. 
А када га не добијемо, онда је то пуки одговор. 
Не знам. 
 
14
Кључ. И у овој причи је реч о бившим партнерима. 
Овај пут бивши брачни. Партнерка је након разлаза 
отишла у Канаду. Партнер је као одбио да иде тамо и ето разлога рза развод.   
Партнерка је допутовала у Бг и пошто нема никога, она зове свог бившег да је таксира и
 да јој чини ситне услуге па му надмено, подцењивачки нуди и новац за то. 
Чак му неколико пута набија на нос, Знам да немаш? 
Са би неко закључио да је овде партнерка моћна, 
а партнер је неки шоња. Она је безобразна. 
А чест је случај да је на такво понашање болећиво понашање
 партнера прави одговор. А зашто је бивша оставила кључ 
од стана своје покојне мајке своме 
бившем заокружите тачан оговор ако знате који је.
 
15
Код старе радио-даме.  Кренули су на позив старе радио- даме
 у Шид да виде Шумановићеву изложбу. 
Кад су тамо стигли Галерија је била затворена. 
Рекли бисмо путовање је било залудно. Месец дана после 
тога радио-дама је умрла. А Павковић је дошао до следећег:
 
 „Сав тај живот је само зато потребан и важан, 
због своје потпуне бесмислености.“ (121) 
 
Какав песимизам. Фантастично. Знао сам да је Павковић луцидан, 
али ово је патос.
 
16
Последњи позив. Мајка је живела у Зрењанину, а син и снаха у Београду. 
Мајка је волела да посећује 
Београд, али је водила рачуна да не досађује и да не 
буде на терет својој деци те је сама долазила у 
Београд и сама се враћала у град на Бегеју. 
Али живот је неумољиво цурио. Мајка се једном прилоком 
није јављала на телефон и син и снаха су кренули у потрагу за њом.  
 Трагање вођено срцем  се овако 
завршило: „Исцурила ми је батерија, сине, али знала сам да ћеш ме ти пронаћи!“ 
Срећом клепсидра овај 
пут није исцурила.

 

17

Вожња са мамом. Док је возио мајку по наочаре она је успут запазила

: „Све је то било и све је нестало!“ По преузимању наочара она га пита 

да ли може да је врати истим путем.

 

„Мајка вади наочаре из јфтине пластичне футроле и ставља их на врх носа.

-  Сад ћу боље све да видим! – каже и осмехује се, као прерано престарело дете.“ (140)

 

            Шта је то што човека тера да се враћа у прошлост? Да ли је то илузија да ће тамо срести будућност. А можда и није илузија, јер, „све се повезује у мислима и стварности, истовремено.“ (134)

 

18

Посетитељка. Постоје и такве особе као што је посетитељка. Жена која без намере да заради посећује старије људе који су смештени у старачком дому. Бар у причи.

 

IV

19

Црни стуб дима. Два пута се сусрео са црним стубом дима са „ускличником наглог расула“. Ова је прича наставак прве приче из ове одличне Павковићеве књиге.

             Занимљив је други део ове приче у коме се дочарава осећај  мајке да нешто није у реду када је горела хала у фабрици у којој је отац радио, те сусрет и срећа када се отац појавио и када је подигао на рамена свог малишана.

              Павковић није могао да прескочи ламент над тим периодом свога живота и наше државе: „...фабрика намештаја већ сутра продужила да ради те да није било никаквих последица по судбину радника. И моје породице.“ А ево како је затворио круг.

 

„Смањио сам брзину и убрзо скренуо с ауто-пута на стари пут ка Смедереву, који је био готово пуст, рецимо као сећање неког човека, који је цео живот провео у истом месту, а да ниједном у животу није трчао ка стубу дима или му возилом летео у сусрет.“(158)

 

            Наравно да једном морамо смањити брзину. Да ли је нужно да морамо скренути с пута да бисмо то урадили, тај одговор је Васа Павковић оставио читаоцу. Могло би се рећи да та умешност да се прича, наизглед једноставна и која се не бави неким „историјским“, великим темама, остави отвореном за размишљање јесте главна вредност ове књиге. Павковић овде доказује да се пишући о обичним људима, ситним стварима, или успутним ситуацијама  може достићи завидан уметнички ниво. Тема је велика ако је у рукама мајстора. 

           Прошлост је као сенка. Не пушта човека. Будућност је ваздан неизвесна и наш писац је описујући прошлост дочаравао тешкоће трагања за будућношћу. Прошлост је лавиринт.

           Павковићеве приче су питоме, често интимне, али нису сладуњаве, нити су патетичне. Лако се човек нађе у њима јер су сугестивне. Он је у њих испустио своју душу.

 

 

Васа, Биљана, Душица, Стојан, 2023, Панчево

 

21.6.2023. Ниш           

 

уторак, 13. јун 2023.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗИМОВАЊЕ У АГИЈА ТРИЈАДИ. ПРОЛЕЋЕ, 2023.

 

ЗИМОВАЊЕ У АГИЈА ТРИЈАДИ. ПРОЛЕЋЕ, 2023.


До лета има још двадест и три дана. Искористћемо ово време да зимујемо међу кокошима. После долазе вруће лето и вруће цене. Ми ћемо се хвалити да смо и ове године летовали у Грчкој. Причаћемо причу од прошле године, а она гласи, Провели смо се као никад.

Јутрос је на Солун "магла паднала од њума се ништо не види". Грци су искористили недељу. Није их омела ни кишица. Игранака је била до бесвести. Тањири су летели на све стране. Сада су измислили нови штос, да не би пуцале главе бацају салвете. Узме чова хрпу салвета и џитне је понад глава играча. Све гледајући ону играчицу која се извија на столу. Богме имало се шта видети. Облине до милине. Само не видех она београдска надувана уста. Српска „Задруга“ још није дошла до Грчке. Јутрос рано Агија Тријада је чиста као око. Кад стигоше да очисте онај крш? Да се човек само чуди.

29.5.23.


 

Изађох јутрос поред мора. Да хватам ваздух. Зинем као клен. Подупирем се штапом. У сусрет ми долази комшика тера кера. Скренух у улицу Константина Кафафија. Она за мном. Морао сам да шмугнем у цркву Свете Тројице.

 

На летовање ћемо ићи у Ниш.

29.5.23.


 

Док се Он смилује да пусти Сунце ја се спремам  да идем на пијац. Облачим дугачке гаће, тј. панаталоне, зимску јакну... О ценама ћемо после кад се вратим. Прошле године било је све по један евро, осим меда и ципура. Мед осам, а мед није лед, а ципуро исто осам. Морам ујутру да се прексрстим. У продавници је цена иста, али је на пијаци бољи ципуро. Комшика не воли ципуро. Она обожава ораду и црно вино. А то је за мене црњак. 3Ц (Црно месо, Црно вино, Црни лук) је божанствена формула за оне који су решили да цркну од гихта. Нећу сада док она спава о цени па да ми после стално натачиње на нос да јој радим нешто иза леђа. Могли смо као људи да пијемо ципуро из исте флаше. Тада бих је могао да потегнем мало више. Али цврц. Овако пијем из мале чашице, као кашичицом за кафу. Као да сам болестан.  Јбг.

30.5.23.


 

Видим да се многи хвале својом годишњицом матуре. Бар половина становништва су неписмени. То сте видели пре 3-4 дана. Ја не могу да се сетим када сам матурирао. Било је то одавно и не смета ми.

Када сам одлазио на специјализацију у Париз приложио сам превод факултетске дипломе, а Французи су ми тражили да сам завршио гимназију.

30.5.23.


 

Ципуро, што би ми рекли комовица, 9,80 евра, али пола литра. Скупо! Мастика је боља, али Северна Македонија нема море.

 

Парадајз: 1 е.

Краставац: 1 е.

Шаргарепа: 1 е.

Тиквице: 1 е.

Лимун: 1 е.

Јабуке: 1,60 е.

Јагоде: 1 е.

Паприке: 1 е.

Кромпир: 1, 29 е.

Помаранџе: 1 е.

Бели лук: 0,50 е комад.

Пиринач: 1, 40 е.

Орада: 10 е.

Белице: 4 е.

 

Грци мисле да су награбусили од цена. Нико не каже да је то због рата у Украјини. Цене су исте као прошле године, осим ципура. О нама не размишљају. Све су очи упрте у Турску. И власт и опозиција су се изјаснили за нове изборе. Турци завршише своју работу. Ердоган је председник. Остаје само још да Американци то схвате. За нас је то важно јер ће Срби диљем Србије у турским фабрикама да шију гаће за турску војску.

30.5.23.


 

Комшика је испарила. Требало је да заједно идемо на море. Али она воли лед. А лед зна и да пукне, па и да препукне. Овог пролећа ни Агија Тријада не оскудева у леду. Стуцала је тамо време на некакву теорему. А теорема без доказа то је цело ништа. Сад је мало померила гузицу на југ. Али теорема се не туца у чутуру с клчник као алева паприка, него у главу. Праву теорему још нико није открио. Зато је многи и траже. Неки верују да ће је пронаћи, а неки су је можда и пронашли па ћуте. Ја волим кад ми се смеши.

31.5.23.


 

Нема ни Руса ни Украјинаца. Заузети су својим послом. Овог зимског пролећа у Агија Тријади нема живо пиле. Газдарица си пушта филмове. Сваког дана смишља нову цену апартмана. Газда чисти лишће које ветар упорно доноси. Подиже и спушта сунцобране. А Сунце ко зна колико је далеко. Гостију нема.

Похабасмо зимску одећу да презимимо пролеће. А како ћемо презимити следећу зиму?

У Украјини постаје вруће и сви беже отуд.

Вруће је и на Косову.

Поетеса Милица Лилић је пре двадесетак година овако певала о Косову.

 

KOС ПЕВА

 

Кос пева :

Кос – ово

Метох – и ја

Бело под снегом сја!

А ја црн –

Ко трн за копље.

Снопље у стог

После жетве –

Сетве и плетве

Никад доста.

Кос- ово

Метох и ја,

Дал оста још шта?

Божура ли још цвет?

Клет није свет!

Невераа уз скут!

Црни се поље-

А ја над њим

Бдим и тужим:

Кос- ово

Кос- ово

Косово

Копчево!

 

Ових дана песму је на бугарски језик превела бугарска песникиња Елка Њаголова:

 

Милица Лилич

 

ПЕЕ КОС

 

Косът пее:

„Кос-ово...”

Метохия и аз –

тук всичко свети

под белия сняг!

А аз съм черна –

като връх на копие.

Снопи на куп

след жътва...

Сей и плеви,

а все не достига.

„Кос-ово...”

Аз и Метохия.

Дали още ще може

божур да цъфти?

Клет е светът ни!

Измяната в скута!

Черно полето,

а аз над него

бдя и тъжа.

„Кос-ово...

Кос-ово...

Косово!”

Коз за ястреби.

Копчето

закопчано!

 

            Сигуран сам да ће се до јесени пролепшати време. А да ли ће у Украјини стати рат и шта ће бити са Косовом то нико не зна. Смутно је време, али још се мути.

            Жена што беше до мене на плажи, лепа, млада, округлачка,  почешка се два-три пута, обрну се и оде. А ја као прави, аутохтони Пироћанац, нисам могао да прежалим бачене паре,  помислих се мало, па скочих у море за све паре. Проклете паре, ко их је па измислио?

2.6.2023.


 

Јутрос је грануло Сунце. Нема ништа од писања. Нисам ништа ни обећао. Ниш је потопљен. Везе су у прекиду. Све је без везе. Не знам да ли је стигао ферибот за Пирот.

Не перу се ноге у мутну воду. У мутном се лови.

Нишлије имају срећу да Пироћанци нису одврнули Завојско језеро. Нису се сетили!

3.6.23.


 

Комшика је разочарана због оне теореме чији је доказ тражила неколико дана по свим собама хотела (има их само две) у коме су је сместили рачунајући да ће ту бити најмирнија, а да ће се притом одморити и они математичари који су о њој сањали и покушавали да напишу нешто како би је придобили само за себе. Али ништа од њихових снова. Нису то ни били неки бог зна математичари. Она се ових дана закључала у један апартман тик до мене, овде у Агија Тријади, са њом је један крупан математичар, виђам га сваког јутра када поред мене протрчи са флашом у руци. Иде да напуни флашку са морском водом којом комшика пере зубе. Морска вода је одлично средство за пилинг, али она воли да плива међу математичарима. Право да вам кажем, да будем и ја једном искрен према себи, умало се нисам саплео. Жена је стварно лепа, а ја сам стар. Не јавља ми се. Патим. Боље да се не јави. Зна она шта може да доживи.

Ноћас је падала киша, а јутрос дува јак ветар. Скочићу у море, па шта буде. Не могу више да издржим. Морам  да се бућнем у слану воду.

3.6.23.


            Веома је важно истаћи тезу која се не може проверити. Бар не брзо.

            Са комшиком не могу да нађем заједнички језик. Она се бави неком високом математиком. Из Ниша је кренула за Солун и ту јој се изгубио сваки траг. Не зна се када ће се вратити у нормалу. Од снова се не живи.

           Бројим цркавице, сутра је пијац. Први дан после празника. Жив нисам што се ценовника тиче. Само да не почну Грци да примењују онај из Србије. Морам да оставим неку пару и за повратак. Гориво купујем у Северној Македонији, 1,12 е. У Грчкој (и у Србији) слична је цена евродизела, 1, 55 е (1, 54 е). Дакле, у Северној Македонији је јефтиније гориво скоро за 50 динара по литру. Ми смо увек у свему предњачили. Најскупља је наша власт, а што не ваља то вам је плус.

            Време се стабилизовало на 23 степена, а температура мора је као шприцерa. Повремено грми, али нема кише.

5.6.23.


Синоћ је било весело. Други дан празника. До поноћи су завијали и пљескали као да је свако од њих лично видео Духа. Јутрос спавају као заклани. Нико не спомиње ни Украјинце ни Американце, а ни Русе.

            У кафићу до мене особље чине Руси који су дошли из Грузије и један Србин. Њихове жене чисте околне апартмане. Тако је годинама.

            Прошлог уторка су ми Грци направили додатни трошак. Нису на пијаци изнели ципуро тако да сам морао да купим онај скупљи у продавници. Ваљда сам га од беса брже попио. Пола недеље сам био сув. Расточио сам се као старо буре. Јутрос на Духовски уторак молим се да се мало и грчки сељаци укључе у туризам и да донесу мало ципура.

             Рибу можете да закачите само ако пораните. Код нас у Србији колају приче да је здраво јести рибу. Рибарнице су пуне, али прасетине нема. Прича се и да су грчке рибе боље од оних које се срећу по нишким продавницама. Не знам како је сада у Београду.

6.6.23.


 


Пред крај зиме овог пролећа хтедох да гледам Ђоковића, али преноса не беше. Помислих да и Грци раде исто као наши, преносе само своје, па ћу моћи да гледам Циципаса. Али, авај, ни њега нису преносили. Као да су знали да ће изгубити. Већина Грка које сам синоћ срео

нису ни чули за њега.

Како ми истиче време све је лепше. Сунчано.

Зимовање овог пролећа у Агија Тријади ћу завршити за пар дана.


Сваког дана идем у Србију да видим да ли још пада киша. Види се јасно да још мишеви коло воде.
Одлазим редовно и у Русију и у Украјину. Разним каналима. И тамо су поплаве. Не зна се ко пушта воду, а ко лажне вести.

 

Ципуро на пијаци је јефтинији, а много бољи.

7.6.23.


 

Време је мало мрднуло. Комшика је то искористила. Cosmos Mediterraneean (Космос) је близу. Није то онај Космос одакле Руси и Американци надгледају покрете трупа у Украјини. Овај Космос лечи сујету, женама подиже морал, а мушкарцима се чини ако одреше кесу да су стварно људи. А томе доприноси велики број продавница тзв. брендиране робе. Нисам приметио да има турске робе као на вашару у Агија Тријади. На вашару је све за један евро, а у Космосу су космичеке цене, све за сто евра.

             Комшика је обукла бели сако и белу блузу. Сако има мали шлиц, а као да се шири надоле у облику звона, а блуза има два дугмета и два репчета која се везују у машницу тик изнад пупка. Да је ово било пре неку годину дошао би у обзир и пирсинг. Сада не. Сад је време тетоваже. Кад је жена лепа, а свака је лепа, све је то џабе. А мерак!

8.6.23.


 

            Како време брзо пролази све мање личим на себе. Покушавам да проникнем у дешавања, али слабо ми то полази за руком. Имам мерак... 

           Срећан сам што комшика није повела куче. Али то ће ми доћи на наплату када се будем вратио у Ниш.

           Ја волим гирос, а она једе само рибе. Тако је бар док сам будан. А ујутру, Слово иже...

           Поцрнела је као ђаво, а то је била и раније. И пре је била мачка, сад је мачка и по.

8.6.23.


Вратили смо се из Лидла, тамо је ко бајаги јефтиније него у мини маркету поред нас. Комшика је успут лабрцнула кроасан са шунком и качкаваљем. Није јој се свидео качкаваљ. Навикла на италијански, а воли пиротски. Ја остадох да правим коректуре, а она оде да се купа. Не прође пар минута. Ево је. Покисла као кокошка. Каже да је вода хладна.Ја волим ладан шприцер, али јајца се не кувају у ладну воду.  Макар да је морска. У Врањској Бањи  се кувају јајца. Овде у Агија Тријади још траје зима.

Везао сам се за Бога и ту ми више нико не може помоћи. А ако питате за гирос, одличан је. И шприцер, дабоме. Грци не пију шприцер, али ако је џабе, не одбијају. Мене се то уопште не сматра.

9.6.23.


 

Јутрос рано комшика каже да мора да иде да баци ђубре.  Старија госпођа која је у апартману тик до нас јој објашњава да има ту ближе неколико канти и да се сепарира ђубре како би се лакше рециклирало. Али комшика јој одговара да јој није тешко да оде до оних канти горе. Кад се после извесног времена вратила насмејана и весела каже да ми је купила пиво, па онако шеретски полако вади неки спреј за косу. Дакле, пиво је колатерала.

Време је било лоше, а сада је још горе. Синоћ је била олуја гарнирана са кишом. Море се узнемирило. Не знам шта му је. Сви су се разбежали и позатварали у својим скупим апартманима. Још су у затвору, а многи су и у заблуди да ће се време поправити, да ће доћи неко боље време... Неки чак мисле да ће победити. Генерали само броје мртве, док политичари скупљају поене.

10.6.23.

 


Комшика и ја кренусмо јутрос за Ниш. Све смо журили да на време стигнемо у Предејане. Ћевапи и лепиње са кајмаком. Када смо се напапали не знам зашто смо журили.

            У околини Врања смо промашили кишу. Због брзе вожње. Али нас је дочекала на изласку из Предејана. Такав пљусак нисам видео за свих ових осамдесет година. А кажу првих осамдесет је тешко, после све иде лако и брзо.

            Узјахао сам линију на утопуту кроз Гределичку клисуру која се једва назирала. Камионџије су се утркивале. Поред страшног пљуска који никада у животу нисам видео нисам видео ни овакве идиоте који возе те грдосије. Гурали су ме са аутопута. Једва извукох живу главу. Комшика је све време жмурила.

            Побегосмо из Агија Тријаде због зиме, а у Србији потоп. Не верујем да ће нас спасити избори.

12.6.2023.


Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...