Странице

уторак, 3. октобар 2023.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЊЕГОШ И МИЛОШ

 

ЊЕГОШ И МИЛОШ

 

О тексту Милоша Црњанског Размишљања о Његошу.

Милош Црњански, Есеји и прикази, (изабрали и приредили Бошко Петровић и Стојан Трећаков), Нови Сад, Књижевна заједница Новог Сада, 1991.

 

            Изненадио ме је овај мој текст и некако ненадано брзо искочио из моје душе на го папир. Го текст на голом папиру! Папир је као камен. Кажем, као, а знам да је дрво. Ако текст брзо бацате на папир, онда се може десити да га осакатите, да се негде улуби, да буде ишчашен, да шепа до краја свог живота, да никакве оперције не могу да му помогну, да му просто нема лека. Нарочито је опасно за текст који пада са умишљене висине. Он се по правилу потпуно распучи да човек не може ни у чаршав да га сабере. Текст би морао из душе полако да силази на го папир. Власник би требало да га пажљиво придржава да се не оклизне, да не склизне. Ако се порођај успешно изведе, онда ће бити задовољни и душа и папир. А са папира ће се читати и оно што није написано.

1

            Мит је она тачка на коју се наслањају сви који подижу свест народа и своју земљу.

2

            С Петром II Петровићем Његошем (1813-1851) православни српски свет почео је да дише. Да се појављује пред Богом. Православље је почело да расте као квасац. Срби су ухватили мају. Његош је прогласио победника. Овенчао га је Горским вијенцем. Окачио је Горски вијенац Србима око врата. Тако су Срби постали небески народ.

3

             Милош Црњански (1893-1977) замера Његошу да је у Горском вијенцу превише црногорских пословица. Штавише он каже: „Никакве везе то нема са хришћанством, и препредено је хтети од Његоша правити свеца.“ Ова реченица је чир у тексту Црњанског. Она се не уклапа у текст о великану какав је Његош. Излази из амбијента текста, коме тон и шарм даје следећа мисао Црњанског: „Са њим смо изашли пред Бога.“ Или: „Лирски тај однос према Богу, велика је новост, после Косова.“ Дабоме, има опречности у овим исказима Милоша Црњанског. Да није тачна тврдња Црњанског како Горски вијенац нема никакве везе са хришћанством можемо видети из следећег инсерта који је у предговору новом издању Религије Његошеве (1987, Глас цркве) Николаја Велимировића (1881-1956): „Јован Скерлић (1877-1914), који је био веома критичан према религиозној мисли како Његошевој тако и Николајевој, имао је веома ласкавих речи за др Николаја, рекавши између осталог: 'Млади професор београдске богословије ништа мање није интересантан од самог цетињског владике.'“ Овде се посредно види веза Његоша и православља. Надам се да ови моји коментари у вези Његоша и Црњанског неће бити криво протумачени. За обојицу мислим да су велики српски људи. Један је планина, а други је храст лужњак. Пирг и запис.

4

                 Његош је имао добро уво за народну мисао, која је до њега и до Вука била усмена, приповедачка. Отуда у Његошевој драми толико нарације. Може се приметити да је све дато у фрагментима. Али, у којој драми то није случај? Можда се могло порадити на композицији, али Његош није то имао где да научи. Није се могао ширити. Зато је ишао у висину. Ближе небу. Окачио је Горски вијенац o врат српском народу. Овенчао га је косовским митом. Његош је имао уво за глас из народа, за народну мисао, за народну мудрост. Умео је  то да нањуши, да види. Али изнад ува, носа и ока је чело, мисао! И у оних аутора за које се говори да су најбољи на свету, или међу најбољима, види се фрагментарност у њиховим драмама, које се и изводе по чиновима који просто и јесу фрагменти, али да не буде тако буквално, и чинови су сачињени од фрагмената. Фрагментарност је нужност, а умеће аутора би било у томе да се изнесе дубина мисли и осећања, а да се простор између фрагмената што боље попуни, да се налицка, да се поставе кулиса тако да се не види провалија. Драматика Његошевом делу не мањка. Она и поред фрагментарности значајно доприноси кохезији драме.

5

            Хармонија није мир. Хармонија је немир усаглашен са природом. Маштом се човек приближава природи и Богу. Досеже до свог ритма. Постиже хармонију. Постаје човек!

6

           У вези са пословицама песник и преводилац Борис Лазић (1967-) који је Његоша преводио на француски   каже: „Те га пословице највише разводне у преводу.“ Мислим да је то одлично запажање. Али, не верујем да је народна мисао нашкодила делу. Још мање верујем да је неко, ко је као Његош имао нос и уво и чело за народну мисао, за народну мудрост размишљао о превођењу. А и муке преводиоца су слатке. Трагање је у свим правцима. Благо оном ко уме.

7

          Понекад помислим да Његош и није могао другачије. Тамо где је он живео, са својом памећу, није могао ништа друго до да разговара с Богом!

8

           Лако је било Сими Сарајлији да буде учитељ, имао је Његоша за ђака. Примећујем да се многи ишчуђавају што је, и колико је Симеон утицао на Његоша, те да се сав романтизам који посвуда извирује из Његоша везује за Симеона. Нико се не чуди што је Исус имао толико утицаја на своје ђаке. А када је реч о Његошу, они се чуде. У Јапану, кажу, да се само учитељ не клања цару. Сви велики учитељи, Исус, Буда, Мухамед... и јесу велики зато што су утицали на своје ученике. У осталом сваког учитеља су прославили његови ђаци. Колики је био учитељ, толика му је и слава. Ни Симеон Сима Милутиновић (1791-1847) није изузетак. И сам Његош се изјаснио о Г.С. Милутиновићу у Посвети, посвећујући му Лучу микрокозму. И Милош Црњански велича улогу Сарајлије: „...уз песника Сарајлију, често даје јаче промене души него многе његове хваљене личности у спеву. Барокна патетика владичиних стихова, много више но другима, мени изгледа стих Сарајлије. Том магу нашег романтизма дугујемо врачарску чар Њeгошевих лирских места, а оно што није натприродно у песништву, и не занима ме.“ Нећу коментарисати ове сјајне речи Црњанског о Његошу. Бојим се нешто ћу покварити.

9

            Његош сада смета онима који су потаманили милионе људи, који су истребили читаве народе не би ли се оформили као пљачкашке нације. И када су тај посао као завршили они се називају, гле, демократским и настављају са пљачкама у име демократије и очувања и наметања њихових вредности. Ако је тако, а тако је, онда и треба да им смета. Треба стално да их жуља, у ципели, а још више у глави, да их подсећа на њихову нечовечност, као што то чини Библија.

           Мутна вода не бира камен којег ваља.

10

           У разним текстовима, па и код Црњанског, који се тичу Његоша наилазио сам на тврђење да је Његош оптеретио (у смислу, непотребне или претеране употребе!) Горски вијенац црногорским пословицама. Црњански каже овако: „Народна песма, да, она цури са Горског вијенца, и читави стихови чине ми се обичне народне пословице. По нека места Његошеве филозофије, о којој кажу, постоје дебеле студије, никад ми се не чињаху простији но сад, кад их објавише на француском.“  А ја мним да су многе од тих изрека постале народне због своје есенцијалности тек када су из Горског вијенца изашле. И то не само у Црној Гори већ и у другим српским земљама. Јер је познато да је велики број становника Црне Горе такорећи од рођења учио свој нараштај да Горски вијенац треба знати напамет, не зна се када ће затребати, а и може се превијати на сваку рану на души српској. И у другим српским земљама је било слично. Генерације Срба су васпитаване на Горском вијенцу. Чак и они који су се одселили на друге континенте, или су пак рођени у дијаспори и тамо живели, они можда и више него други, нису се одвајали од Горског вијенца. Отуда су изреке из Његошевог дела улазиле у свест и у подсвест, па се сада може бити мисли да је реч о пословицама. Да сам у праву потврђује ми познати српски песник Томислав Мијовић чију ћу песму овде навести у целости:

 

(Волети слушати)[1]

 

Читам Његошев „Горски вијенац“

Мој деда деведесетогодишњи Дурмиторац

Седи за столом

И пуши своју нераздвојну лулу

-          Шта читаш – пита ме

-          Ево читам „Горски вијенац“

-          Дела читај наглас затражи

Читам све док се не уморим

Па кад застанем да предахнем

Деда одложи своју лулу

И настави да казује стихове напамет

-          Па што ме тераш да ти читам

Кад ти то знаш напамет

Питам га изненађен

-          Е али ја то волим и слушати

Каже деда

 

Видим да се неки писци, навијачи, љуте на мене, што сам Милоша Црњанског спомињао овако у овом тексту. Они као бране Црњанског од мене гурајући ми под нос своје мишљење да је Црњански високо ценио Његоша. Па наравно да га је ценио, и то веома. И песму му је посветио.

            Споменућу овде да Горски вијенац одлично знају и они који су сада против ове свете српске књиге, они који би из само њима знаних разлога, свакако не разумних и не поштених, да је оскрнаве, да јој мењају синтаксу, а њена је синтакса срасла са српском душом, или да је забрањују, да онемогућавају српској деци да се уче мудрости и патриотизму и своме језику. Да не помисли неко да овде покушавам бранити Његоша, то ми није намера нити тој громади неко може наудити докле год ничу нове докторске дисертације о Горском Вијенцу, о Лучи...  на универзитетима у Београду, Паризу, Токију, Пекингу, Москви, Букурешту... Док је тако, ја му и нисам потребан. Али, он свима нама јесте. Заувек. Верујем да му ништа не могу, јер је неуништив, од таквог је нерђајућег материјала саздана његова мисао, ни они из Сарајева, а ни они који  Рашку називају Санџаком. Знам да постоје кнезови рашки, њихови се наследници сви листом презивају Рашковићи, а нисам чуо да постоје санџаковићи.

            Чух на телевизији да су из Народног музеја Црне Горе нестали тзв. трезорски експонати, Његошев собни сат, украшен брилијантима, и златни печат дворске канцеларије. Да ли неко нормалан може помислити да власт није то намерно урадила?

             Нека ми опросте читаоци, направићу овде још једну малу дигресију. Његош је сахрањен у својој капели на Ловћену. Она је рушена од стране Аустроугарске. Поводом обнављања капеле Црњански је у једном тексту 1925. године песника који почива тамо горе, близу небеса, означио као „песника над песницима“. Капелу су коначно срушили комунисти да би на њеном месту наводно подигли маузолеј достојан великог песника, владике и господара Црне Горе. Била је то велика подвала. Био сам и видео сам. Прешао сам 461 степеник. Душа ми је била у носу. Другог пута до Његоша нема. Све је направљено да се тамо не може стићи. Циљ је био спречити поклонике да одају пошту Ловћенском Тајновидцу. Да се са њим виде. Да спомену и друге велике српске главе. Да се прекрсте. Да се дозову памети. „У памет се добро, Црногорци!“ Видео сам поред манастира Тиан Тан и Великог Буду, високог 34 метара и тешког 250 тона, до кога се стиже преко 268 степеника. Али, за оне који не могу уз степенице постоји пут около, чак се може около стићи и аутом.

            Стојим мирно поред Његоша. Ћутим, ал' тишина мрда.

11

            У свом кратком, али разуђеном тексту Размишљања о Његошу Милош Црњански је размишљао о утицајима на Његоша и његово дело. Први је на списку Сима Сарајлија. Следи Илијада, па Есхил, Волтер, Милтон, Данте, Бајрон, Каин, Манфред, Хамлет, па чак, преко Фауста, и Гете. Нисам никога испустио. А списак је импозантан. Једино се Милош успротивио да је у то све умешан и Петрарка: „... а тражење Петрарке у Његошу права је којештарија.“ Мислим да су и други наведени писци мало, или нимало, утицали на Његоша. Узимајући у обзир да он није имао неко официјелно образовање, а да је веома млад морао, подвлачим, морао, да се бави државним пословима, па чак и да води ратове, остаје да је на њега највећи утицај имало окружење, па чак и онај фолклор, коме су се подсмевали разни писци текстова о Његошу, а који Црњански назива „зетски“. Остају још, његов изузетан интелект, и дар, и осећај за психолошке детаље и за уочавање драме која се ту пред њим одвијала, или је била, па се сада из негдашњих прича које су у Црној Гори традиција, и сада су, појављују, излазе из Његошеве главе уметнички прерађене до максималне општости, а то уопштење их квалификује за вечно трајање 

12

              Бежање од фолклора и од народних умотворина, од мита личи ми на бег Србијанца из провинције у Београд да би изашао из опанака, а тамо га је чекало сазнање  да је обичан србијански сељак, као и већина Београђана, дочим то у провинцији није био. Још ако је тај Србин био писац, онда је у великом збегу какав је Београд пронашао велику тему за своје књижевно дело: Провинција. Подсетићу само на великог српског песника Борисава Станковића (1876-1927). Песника, да, да. Једног од највећих. Бора је из Београда боље видео Врање. Чују се гласови да је набоље било да се је Бора попео на Пржар. На врањски Олимп. Бора је знао да је Београд српски интелектуални Oлимп. Београд му се подсмевао, али он је издражао. И највећи француски филозоф двадесетог века, Сиоран Мрачни (Емил Сиоран (1911-1995)), је пример на кога је родно тло и живљење у родном крају утицало на његов мрак.  Сав свој мрак који је Сиоран Мрачни изливао по париским штампаријама, који се потом разлегао диљем света и притискао интелектуални свет као густа магла, у ствари је  румунски мрак, који је он понео бежећи целог живота од себе, чак из Рашинарија, из Трансилваније (Ердељ). А зашто мислите да се ова прича не односи на Милоша Црњанског? Или можда мислите да је завичајни синдром заобишао Црњанског. Или је његова песма Ламент над Београдом сведочанство о нечем другом.

13

            Ако није први, Вук Караџић (1787-1864) је међу првима осетио да нема подизања свести народа без приближавања језика народу, без увођења димотике. Грци су то урадили тек 1976. године. До то доба у Грчкој су постојала два језика, државни и народни. Сва званична комуникација између народа и државе се одвијала на државном језику. А народ је користио свој језик, димотику. Французи још нису прешли на димотику. Било је више покушаја. Увек безуспешно. Не спорим заслуге Саве Мркаља (1783-1833). Али, Вук је најзаслужнији за увођење српске димотике. Немерљиву подршку томе подухвату дао је Његош, када је одлучио да своја дела напише на народном језику. Не прихватам никаква убеђивања која би тврдила да то није намерно урадио. И то баш из разлога подизања свести народа. Много пута се у разним списима о томе расправљало и износиле разне сумње у Његошеве намере. А ево како је умни и проницљиви Милош Црњански оценио генијални Његошев подухват, првенствено објаву Горског вијенца : „Излази из таме прва свест.“ Или, „Са њим смо изашли пред Бога.“  О подизању свести је реч, да: „Час свести, сјајан као пун месец над Јадраном. Негде постоји надземаљско и непролазно; Његош види.“ И то је прва таква оцена. Тако је, Милоше! „Његош види“, што остали српски интелектуалци нису видели, ни пре, ни за време Његоша, а ни после њега.

14

            Његош је тражио архимедовску тачку која ће му бити ослонац за национално освешћавање и ослобађање. Та тачка је била косовски мит. О томе је исцрпно писао Иво Андрић (1892-1975) у свом есеју Његош као трагични јунак косовске мисли који је објављен 1935. Као да је Његош био заробљеник косовског мита. А он је косовски мит користио као кључну тачка. Онде где се изгубила слобода, тамо би је требало и потражити. А то је било на Косову. То је било у народу јер Косово је било у свакој српској глави. Не може се говорити да је Његош био заробљеник косовског мита већ се може рећи да је он  користио крила косовског мита да би подигао идеју о потреби борбе за стварање нације и њено ослобађање. Он је ту идеју уметнички уобличио да би била функционална, да би се могла запалити и да би се та ватра могла користити као погонско гориво за освешћавање и ослобађање свег српства. Његошев Горски вијенац пре свега био је умно смишљен програмски спис за подизање свести народа и за његово ослобађање. То је приметио и Милош Црњански, мада је инсистирао на лирским моментима у Горском вијенцу. Замерао је што таквих нема више у овој светој српској књизи. Има покушаја да се супротставе мишљења Андрића и Црњанског о Његошу. Чак се покушава рећи да је Црњански направио опозит Андрићу, откривши, боље речено инсистирајући на лирском односу према Богу у Његошевом делу, а то није ништа друго до још једна садржајна и уметничка компонента у делима „песника над песницима“. Уз то, Црњански је свој текст објавио 1925. године, а Андрићев текст је из 1935. Горски вијенац је и завештање. Хамлетова дилема – „Бити ил' не бити“, је отклоњена. Уместо ње имамо тестамент  који је Ловћенски Тајновидац овако (за)печатио:

 

Треба служит чести и имену.

 нека буде борба непрестана,

 нека буде што бити не може -

 нек ад прождре, покоси сатана!

 На гробљу ће изнићи цвијеће

 за далеко неко покољење.

 

Тестамент је утврђен клетвом. Одлучно и без патетике. Амин!

15

            Милош Црњански је био одушевљен Његошевим мислима и његовим „узбурканим језиком“: „Купам се у његовој ведрој боји разборитости, али пред љубав, јер он први више није хришћански кљаст и суморан.

            Још више заборавим све, станем под бујицом његовог језика, ведрог, који спира, односи времена, све наслаге страних култура и путовања. Не читам  давно његов садржај, но само слушам тај говор што ме диже сваког лета и стапа са планинама над Рисном и Будвом, пепељастим, као изгореле урвине једне горостасне планете, у плавом небу.“ 

          Мој колега из панчевачке гимназије, строг, али правичан професор Милош Црњански истакао је Његошеву разборитост и његов „узбуркани језик“. А за некога ко мудро збори наш народ каже, Свака му је ка' у Његоша!

Банкок - Париз, децембра 2018.

 

(Београд, Савременик плус, 285-286-287/2019, 56-62.)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 



[1] Томислав Мијовић, Облуци, Зајечар, ЦЕКИТ Центар за културу и туризам гарада Зајечара, 2017, стр. 61.

 

понедељак, 2. октобар 2023.

Ранко ПАВЛОВИЋ: ИЗ ТЕГОБЕ У ПРИЧУ

 

 

                                                               

Мирослав Тодоровић: Сандук пун таме, Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2023.

 

      У краткој антологијској причи Лик са платна, уврштеној у збирку кратких проза  Сандук пун таме, у којој портретисана жена са платна закорачује у живот, а сликар заузима њено мјесто на платну, Мирослав Тодоровић има и реченицу у којој умјетник каже да ће радити на овој слици све док не проговори. При томе сликар мисли на даму коју линијама и бојама оживотворује, а читалац стиче утисак да на посредан начин писац разобличује и свој књижевни поступак. И он тако увјерљиво ваја своје литерарне јунаке, понекад само понеким атрибутом, поступком, смјештањем у посебну ситуацију, да се чини да ће оног часа када завршимо с читањем они закорачити у живот, истина помало уврнут, ишчашен, накриво насађен, баш онакав какав приличи белетристичком дјелу. Уосталом, они – ти јунаци који сви заједно осликавају (и пресликавају) стварни живот онаквим какав јесте – заправо су у ове лирске творевине и доспјели из наше свакодневице; писац није морао да их измишља, него их је препознао у мноштву кроз које се свакодневно креће(мо).

      Имају ли Књига и књижевна Ријеч у њој икакву будућност? Тамо гдје су до јуче биле књижаре сада се у излозима кочопере вјенчанице, а у подрумима гдје су љубитељи сатима листали прашњаве антикварне књиге и часописе, сада су ноћни клубови. Издавачких кућа практично више нема. Оне друштвене приватизоване су и добиле неку нову намјену, окренуле се више трговини, као уосталом и приватне издавачке куће које углавном служе за то да од аутора наплате објављивање њихових књига како би се нешто зарадило да власник модао да објављује и своја дјела. Књиге поезије више нико не купује, а читају их само посвећеници, као апостоли у доба зачетка хришћанства, по катакомбама. Књижевни часописи полако одлазе у историју.

А писци? Ко на њих још мисли! Ако су успјели да се „углаве“ и какве жирије, онда се међусобно награђују, а ако су изван тих кругова, онда су и ван интересовања књижевне критике. Упркос свему томе, они ипак пишу и довијају се како знају да штампају своја дјела.

      Све то уочава пјесник суптилних осјећања и о томе пише мајсторски „скројене“ кратке, рјеђе дуже приче, често са неочекиваним завршетком, што само разбуктава читаочеву радозналост. Покаткад те лирске минијатуре остану на нивоу драгоцјеног, код нас помало заборављеног записа, цртице, а покаткад се прометну у пјесму у прози. Било да се у њима појављују стварне личности, некад с правим а некад с промијењеним именом, било да су узете из свијета имагинације, Тодоровићеве прозе никога не могу оставити равнодушним. У читаочевој (под)свијести оне још дуго живе и након прочитавања.

      Писцима, који из својих чемерних живота циједе стихове и прозне реченице, на неки начин су слични старице и старци, јунаци већег броја прича у збирци Сандук пун таме. И они су препуштени сами себи, усамљени, остали на запарложеној земљи, са псом и понеким домаћим живинчетом као јединим саговорницима, док су им се дјеца разишла свијетом. Сами су и кад су у градској вреви, у аутобусима градског саобраћаја, у возовима када некуда крену, на станицама које су симболи пролазности и својеврсне пијаце људских судбина. У сталном су страху да ће скончати негдје гдје их нико данима неће наћи. Страхују да ће минути свијетом без упаљене свијеће у часу када се буду растајали од душе. Умјесто да, као некада, у познијем животном добу буду окружени многобројним потомцима, у овом времену често су усамљена, неријетко осушена стабла на непрегледним пустарама духа.

      Писцима и старцима М. Тодоровић придружује и сродне радничке душе. Они живе у баракама, граде путеве, копају тунеле, хране се и пију у радничким мензама, живе од обећања, клањају се или пркосе углавном неписменим и неспособним шефовима, свједоче одумирању радничког самоуправљања упоредо с одумирањем социјалистичког друштвеног поретка, али су опет пуни живота, склони хумору...

    Читалац стиче утисак да писци, старци, обесправљени радници и други убожници с лакоћом из тегобног живота искорачују у причу. Можда овај утисак и не вара, али ипак треба имати у виду да је судбину својих јунака писац дубоко проживио, па их тек онда предочио радозналом погледу читаоца.

      Када у неким причама саркастичном оштрицом дубоко засијеца у болесно ткиво друштва, Тодоровић нуди фино освјежење у виду сатиричног погледа на свијет, протканог ненаметљивом иронијом. Још веће освјежење зрачи из прича које говоре о нзненадним љубавима у зрелом, чак и поодмаклом животном добу.

      Тодоровић прича питко, увјерљиво, као да приповијест везе уз огњиште, сочним језиком, кратком, језгровитом и проходном реченицом. Порука и поука су му ненаметљиве; читаоцу оставља да их налази и тумачи према свом поимању свијета. Као да жели да потврди да је у књижевности све поезија, не труди се да успостави оштру границу између пјесме и приче. Уосталом, и чему те неприродне границе?! – као да поручује ова књига.

      Вратимо се већ постављеном питању: Имају ли Књига и књижевна Ријеч у њој икакву будућност? Судећи по збирци кратких проза Сандук пун таме Мирослава Тодоровића – имају, па зато ову књигу треба свесрдно препоручити читаоцу.

петак, 29. септембар 2023.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПОЕЗИЈА ЈЕ ЛЕК: ДИСТРОФИЈА БЛУЗ АЛЕКСАНДРА ВОЈИНОВИЋА

 

ПОЕЗИЈА ЈЕ ЛЕК:

ДИСТРОФИЈА БЛУЗ


АЛЕКСАНДРА ВОЈИНОВИЋА


 Младеновац, Пресинг, 2020.

 


            Блуз је музика робова. Било да је вокална или инструментална. Човек је пре свега роб свога тела. А временом постане и роб свога ума. Тело човека је чудна направа. Право чудо. Нико још није проникао у то која је мисија човека. Постоје покушаји. Неки чак покушавају да преузму улогу Бога. На срећу не успева им. Неки покушавају да направе човека. Деца се рађају, а човек се тешко прави.

            Тело човека трпи свог човека. Тело човека трпи од човека самог, а трпи и од других људи. Тело човека трпи разне притиске. Оно реагује. Најчешће аутоматски. Независно од воље ума који је човеку дарован заједно са телом.  И тело и ум се развијају, расту. Ум посредством духа излази из тела. Дух  дуже траје од тела. Ум се може сачувати на разне начине. Тело је релативно кратког даха. Али у односу на друге машине које су производ духа и тела, човек дуго траје.

            Временом понешто откаже. Понеки део тела. Наука, дух, покушава да надомести део који је отказао. Који се покварио или који је дао отказ своме газди. Често се и успева. Људи живе са туђим бубрегом, са туђим срцем... Дух помаже своме телу. Често и туђем. Користе се травке, хемија, физика, биологија, али и психологија, психијатрија.

             Ретко је ко признао да култура помаже телу човека. Мисли се на културу уопште не само на књигу, позориште, музику, игру... и спортска култура је незбежна... Постоје људи код којих су покидане везе ума и тела, или дела тела, те се тело мучи у обављању своје функције. Постоје и начини надомештања тих веза. Један од начина јесте да човек заборави на ту покидану везу, што је веома тешко изводљиво, или да је игнорише. Поезија је лек. Дистрофија блуз је моћно средство за такав подухват. Њега је смислио Александар Војиновић.

           

ДИСТРОФИЈА БЛУЗ

 

Мењаш ме

Тако истрајно

И тако дуго

 

О, како те само мрзим!

 

Речи најодвратнија,

Скрнавитељу тела и духа.

 

Од мене си бизарно

Ремек-дело направила.

Једног дана прогласиће те

За концептуалну уметницу.

 

Видиш ли шта си урадила?

 

Ти си ноћна мора

Немирних духова,

У твојим рукама

Најздравије страсти изопаче

И загади се врела крв.

 

Мењаш ме

Тако истрајно

И тако дуго

Да сам научио

Како се заборавља.

 

О, како те само мрзим!

 

Мењаш ме

Тако истрајно

И тако дуго

Да ћу и ја једног дана

Трептајем написати роман

Попут оног несрећног Француза,

И посветити га управо теби,

Иако то не заслужујеш.

 

О, како те само мрзим!

 

Три је ујутру.

Ни стихове у твоју част

Сад не могу да запишем.

Сигуран сам да ти се допадају

Јер су очајни као као храмови што

Пропадају услед скрнављења.

 

Морам да их запамтим

Пре него што утонем у сан

А волим кад утонем у сан

Јер тамо не представљаш ништа

И потпуно си беспомоћна.

 

Као ја сада,

У три ујутру.

 

Видиш ли шта си урадила?

 

29.9.2023.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...