Странице

уторак, 5. новембар 2024.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПОДСМЕХ ЖИВОТУ

Љубинка Перинац Станков, песник, преводилац, уредник...

Љубинка Перинац Станков,  Последња рупа на свирали, колумне и кратке приче, Темишвар, Савез Срба у Румунији, 2023.

Некако сам се захваљујући Фејсбуку и доброти Љубинке Перинац Станков домогао њених књига: Књига изабраних и нових песама „Опруге“, двојезично, српски-румунски, и књига прича „Последња рупа на свирали“. Обе књиге су издања Савеза Срба у Румунији. Овде ће бити речи о (под)смеху као леку за душу и о неким примерима из поменуте књиге прича ове значајне српске књижевнице из дијаспоре, из Темишвара. Она пише поезију, преводи, уредница је часописа... Наслов књиге сугерише последњу рупу, иронија је од старта, али није то што мислите...

Књига Последња рупа на свирали састоји се у ствари из четири књиге. Ми ћемо се овде бавити првом која је насловљена овако, „Килограм и двеста грама верности“ и има шеснаест прича. Књига почиње причом „Полубаба“. Реч је o монологу, интроспекцији женске особе, о изношењу пред собом чињеница о пролазности живота. Наравно да је све подругљиво, подсмевање самој себи. Подсмех себи једини је безболан. Реч је о томе којим путем се стиже до полубабе. Сретао сам термине полуинтелектуалац, получовек, полуживот, полусмрт, полуодговор, полунесрећа, полупесник, у Љубинкином спису сретох и полудоктора, па ево стигох и до полубабе. Овде, у овој причи  је можда права формула како човек да савладава тешкоће које живот непрекидно производи: подсмехнути му се. Није то бекство од живота. Живот је иначе веома опасан противник. Неки мислиоци чак сугеришу, треба се чувати живота а не смрти. Доскок је нашла Љубинка Перинац Станков: животу се треба осмехнути. Подсмех другоме може да се изметне у заједљивост, па и у злобу, зато су најбоље, безболне шале на свој рачун. Драга Љубинка, зар није тако?

И прича „Килограм и 200 грама верности“ је на исту тему као и „Полубаба“. Како се одбранити од килограма. „Моја пријатељица је мршавица која свашта зна да поједе, за разлику од мене која ако дишем поред тањира са храном везујем за бедра бар 1000 калорија.“ Није нађена формула, али је нађен кривац. Увек је крив неко други. И прича „Ој, дијето, куло моја у ваздуху“ је на исту тему. Лепо гледаш у екран и не верујеш својим очима, али таква екстаза се рађа код тамо неке мане­кенке (никад ми није било јасно зашто у рекламама производа за мршављење не глумимо ми, медведи, него све неки савршени атлетски грађени изданци врсте) док једе пред камерама кашу типа посластице совјетског Гулага, да се просто осећаш полетно, одлазиш у кухињу „с укусом“ да отпочнеш дан, па да остатак живота проведеш уз коњску зобено-о­всену исхрану и напокон будеш здрава и живиш к`о корњача једно двеста година. Бар.“ Све ове сјајне  приче могу да препоручим као лек против депресије људима који су пуначки као ја.

Читајући Љубинкине приче, готово све је безболно. Оне о гојазности су ми се баш допале. Као мелем. Као да је хтела да ме одобровољи. Да ме охрабри. Да и ја схватим да то није баш неки проблем, те да је код човека важна и душа, важнија!, него физика, изглед тела. Убедила ме је да се осмехнем и да се подсмехнем. Идемо даље. Возим се њеним мислима, пут „царски, широк“, нема преглабица, нема рупа. Нема дрмусања. Све саме кривине. Уживам у њеним причама и у свом животу који је описала. Нико досад није као Љубинка Перинац Станков овако упечатљиво описао моје живљење које се дешава далеко од престонице што би Иван Ивановић рекао, писца без адресе.

Љубинка има изванредну способност да уочи обичне ствари и ситнице које оптерећују људе из њене околине, а рекао бих да су то исте оне које се дешавају и у другим државама, а то су, дијета, гојење, храна, пијац, скупоћа... и да их са толиком лакоћом и лепотом излагања предочи да се ретко који читалац неће упецати. Дубина скаски у смислу психолошких захвата заиста плени. Налазио сам себе у готово свакој њеној причи. Зато ћу као потврду додати следећу опаску из мог живота: Кад прође моја млађа ћера поред мене и намерно ме очеше никада не пропусти да каже, Ух удари ме неки фудбал. Погађате, тај фудбал је мој стомак. Ипак ме је штедела, јер мој стомак је толики да у њега могу одједном да се угурају две рагби лопте. Бар. (Ово „Бар“ сам купио од Љубинке!) Занимљива околност у вези мог стомака је та да моја Биља стално изјављује: „Мени  његов стомак не смета, овако сам сигурна да не може нигде да ми побегне.“

Даље, виртоуз Љубинка Перинац Станков нам дочарава време када холестерол није постојао ни проклете калорије.(36). Од кад је века и света холестерол су имали само они који су га мерили. А онда је дошло друго време. Данашње. „Данас је прича другачија. Сви знамо за штетност повишеног колестерола и празних кало­рија. Сви смо преко ноћи постали свезнајући нутриционисти, а кување нам је далеко од пуноће укуса, чим се јави пуноћа калорија. Још кад ти се за божићни ручак најаве гости – сви 50+ са спи­ском анамнеза од три метра, лепо не знаш ни коју таблицу да провераваш, ни шта ко сме, ни шта ко не сме.

Кренух редом. Прво сам одабрала авокадо. Он је у супермаркетима толико тврд да можеш неком главу разбити, па је цака у томе да га 24 сата држиш у кеси са корицом хлеба или са бананом. Гвакамоле је салата коју сви у кући толико воле, да је углавном заобилазе у широком кругу. Није боље вреднована ни салата Табуле од булгура и ситно сецканог пер­шуна, а тек моја вегетаријанска сарма... њу је мој син само расуо по тањиру и тамо оставио. Друге три чиније које сам ја тако лепо биљно декорисала остале су на статусу експоната: „Зелено не пипај!“

Иначе, да не помислите како сам скроз одле­пила, није зеље на нашој трпези била једина опција. Био-еко-научно-доказано-здрава храна била је само, овог Божића узалудан покушај прилагођа­вања нашим годинама и лекарским налазима. Но, наравоученије по том погледу каже: „Луче моје мало, није нам се дало!“ “

Још једна аутобиграфска прича у кој је дата прецизна оцена писца: „Писци су фини људи. Њима је све веома интересантно. Они живе у облацима. Тамо је ваз­дух редак, али га има навољу. Зато писци живе од ваздуха.“(44). Мислим да је ово у данашње време важећа оцена куда год мрднете.

Љубинка Перић Станков је озбиљан писац, а то што користи иронију, то је посебна драж, арома у њеним текстовима, било да је реч о песмама или о причама. Иронија и хумор су блиски рођаци. Навешћу пример, из оног Љубинкиног дуплекса, две приче – писмо и отпис, само да насмејем читаоца:

„Ви сте сад господа. Пазите да се не обрукате кад вам неко дође. Бар једна соба нека вам буде увек спремна за госте. Знаш да ће ови из села да дођу, само да имају после кога да оговарају. И купите две слике од оних шарено испрсканих да их окачите на зид. Такве слике само учени људи имају по кућама, а ви сте, хвала Богу, интелектуалци. Јесте зете, ти баш и ниси, али Миро, срећо моја, ти си медицин­ска сестра, па сад можеш с лекарима да станеш у ред, да те није срамота. И купите неке књиге. Бар једно две полице нека вам буду с укориченим књи­гама са златним словима. Оне по којима пише сре­брнасто не ваљају. Нека виде сви како си начитана, нек се запитају твоје колеге где си расла и какве си школе изучила... А ти зете, узми бар неки часопис са аутомобилима, па баци на сто, само пази да буде на енглеском, или на немачком. Нека мисле људи да умеш на тим језицима да читаш.“ (10). 

И тамо и тамо духовитост истиче готово непрестано. Запљускује. Повремено излићу млазеви као из гејзера. Не постоји никаква могућност да тај „пејзаж“ прескочите. Морате се осврнути. Код нас влада мишљење да постмодернисти користе иронију. Из наведног инсета Љубинкине приче види се да није постмодернистичи. Нема никавих копирања. Све је оригинал. Хумористички. Озбиљно, а опуштајуће. А то може да произведе само таленат какав поседује душа какву има Љубинка Перинац Станков. Наравно да је образовање значајно допринело високом квалитету Љубинкиних прича. Дабоме, није реч само о школском образовању.

„Као из живота преписано“ је причица о садржају живота – бајке из неког америчког филма, не пише да је амерички, али ја знам, и судара са стварним животом. Све са подсмехом.  Пуста иронија. Ко би рекао да и иронија може бити лек.

„Са ове и са оне стране штреке“. Кад се разгрне прича Љубинке Перинац Станков обавезно се наиђе на озбиљну тему: „Јер подељена целина једног народа вам није тако наивна како ја вама овде описујем и изазивам зазубице разним гибанчицама и савијачицама. То је мало компли­кованија ствар. Довољно је да човек погледа вести, па да му буде јасно где те поделе воде.“

„Кад ствари поскупе, људски живот појефтини“. Не избегава ни наизглед ситнице које су свакодневна појава, као што су поскупљења намирница, а која су одлучујућа у животу људи, народа, па и читавог човечанства. Љубинка сасвим људски, сажаљиво, примећује: „Комшиница је била бржа од мене и стала у ред на каси. Загледам јој ону торбетину, скоро је празна... у њој је пресек стања етике, прогреса, бриге државе и одговорности друштва у коме смо имали несрећу да се родимо.“

У бурлескној причи „Тетка из Зимбабвеа“ Љубинка се обрачунава са новим пошастима које је доносе нове технологије, у овом случају интернет и са њим неизбежне друштвене мреже. Реч је о покушајима да се разним писмима наивним људима нуде баснословна наслеђа, само треба да уплате 1000 долара... Виртуелни предатори су ту, на њих упозоравају банке, власти... а и наша списатељица поручује: „Семе им хохштаплерско.“ Ова, а и друге приче Љубинке Перинац Станков, може да послужи као пример како се на хумористичан начин може обрачунавати са озбиљним проблемима савременог света.

Текстови стегнути, нема непотребног распричавања. Савршено су избрушени као када вода изваља белутак, који изазове усхићење када га угледамо.

 

Последњих неколико прича ове главе су посебан ужитак. Писане су на банатском дијалекту.

 

Кратке, елиптичне реченице, убрзавају текст и доприносе драмитци, уз то се прича непрестано пoсипа хуморним опаскама, тако да се приче из ове књиге Љубинке Перинац Станков могу сврстати у хуморни авангардизам. Ако таква одредница досад није постојала, сада постоји.

 

5.11.2024. Ниш




субота, 26. октобар 2024.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МУДРЕ ПРИЧЕ ТИХОМИРА НЕШИЋА


Представљање књиге у редакцији "Просвете", Ниш, 1998. Стојан Богдановић, Тихомир Нешић, Добривоје Јевтић


Тихомир Нешић, негдашњи новинар Политике и књижевник. Новинар више није. Књижевник је све бољи, мудрији, приче су значењски дубоке, објавио је нову књигу Лаке приче о смрти, Ниш, НКЦ, 2024. Овде ће бити речи о тој књизи, али не само о њој.





Нећу овде објашњавати да је прича захтевнија форма од романа. Велики број теоретичара тако мисле. Немојте тражити од мене да се по том питању изјашњавам. Пропашће ми дани, а нећу успети да убедим читаоца да сам у праву. Најбоље је да књигу, приче или роман, читате и да о томе која форма је захтевнија уопште не размишљате. Читање би требало да подразумева уживање. Уживао сам.

*



Књига почиње песмом – причом, „Звона Пантелејског манастира“, у којој Нешић даје још један одговор на Хемингвејево питање: За ким звоно звони?  „Чујем звона, значи не бију за мене.“ (6). Прича „Буђење“ је мини есеј о егзистенцији сна, о егзистенцији у сну, о животу после, са круцијалним питањем,  „да ли не осећа мртав или жив?“ (7).

„Потреба“. Овај трактат о страху ме подсећа на Ранка Павловића који каже: „… у једном сну, увјерио сам се да нису љубав и мржња, како говоре и пишу, најмоћнија човјекова осећања, већ да је то страх.“[1] Нешић каже: „Колико помаже веровање бој се живота, смрти се не плаши? Ни то не ослобађа страховања?“ (10). Он даље расправља да ли у смрти нема страховања, а закључује причу  тако што се проблем може решити ако човек зажмури. Али проблем остаје и када жмурите. „И на крају живота остане само страх, страх шта ћеш, ако после смрти будеш могао да се осврнеш, видети од онога што си за собом оставио и шта је за тобом остало.“ (10). Овај мудрац, дакле, поставља питање осврта после смрти, тј. не признаје да смрт постоји. Или постоји у неком другом облику. Изметне се. Усели се у нечију главу и не избива отуда све док је тај неко жив. О томе и Нешић. Мислим да је то тачно. То је и лично искуство зато му верујем.

*

Многи мисле, лако је причати. Више пута су ми рекли, ти много причаш, ти само причаш, углавном сам на то одвраћао смешком, а једном сам одговорио, Добро, хајде ви причајте а ја ћу да слушам. Кад сам ја ућутао било је као на бдењу поред мртваца. А замислите приче о смрти. Чак постоје и Најлепше приче о смрти Моње Јовић. Светски познати редитељ Емир Кустурица написао је књигу: Смрт је непровјерена гласина. Нисам проверавао. Не саветујем никоме.

Добрица Ћосић је написао дебеле књиге под насловом  Време смрти. Смрт се дешава у тренутку. И то ми је неко време. Али тренутак се не види из велике даљине. А ако му се приближиш, оде око. Смрт кажу да може бити природна. Наравно да је природно да човек једном умре. А неприродна смрт постоји у правничким списима. Те пишу они који нису искусили смрт. Да јесу не би писали ништа, па ни глупости.

Нешић се изгледа више пута задесио у времену када је смрт искористила свој тренутак. Да није, не би ни било ових лаких прича. Богме су тешке. Као туч. Притискају душу. Ко има слабо срце или танке живце не мора да запиње. Нарочито би требало избегавати читање ових прича пре спавања. Може се десити да целе ноћи премотавате причу, а може се десити и да погодите, да сањате исти сан, неки од оних који су у књизи и да се у неко доба ноћи пробудите окупани знојем. Ја тако, а Нешић тврди: „Најбоља је Смрт која се не може предвидети.“ (112). Чак је и реч смрт почео великим словом. Да би је удостојио. Хаха.

Бекство у сан Нешић је веома вешто користио у својим причама. Сан као метод згодан је да се постигне обрат, преврат, иненађење – једноставно, пробудите се. У „Вртлогу сна“ Нешић покушава да уметне да је сан „испуњен надом да је смрт слична сну.“ Али са задршком: „А немиран је, због страха да нешто, он или његов сан, не нестане.“ (Стр. 64) Било је боље да сам овај  врсни трактат о сну Тихомира Нешића навео раније. Као сам се трудио да понешто објасним о намерама писца. Бавио сам се сизифовским послом. Ипак, ево Нешићеве бравуре:

Вртлог сна

Спавање његово личи на ноћно путовање по мочварама и врлетима. Трза се, руке му не мирују, скупља обрве, грчи лице, набира чело, шкргуће зубима, ређа речи као да некога наизменично грди, моли, прети му или му се додворава.

Немирно спава јер му се чини да је његов сан много већи од њега, и да је тај сан толико громадан да не може поверовати да тако нешто њему може да припадне, јер он  у нечем таквом себи личи на мрву.У том сну је њему удобно, нестало је напетости, нема сукобљавања, супротстављања и неслагања, па сања задовољно, испуњен надом да је смрт слична сну. А немиран је, трза се и млатара рукама, због страха да нешто, он или његов сан, не нестане.

Све је у честим променама, мења се и његов сан, постане ситан, толико ситан да га он, због своје гломазности, не може, не сме да пригрли, јер би могао да га поломи, здроби, смрска, и изгуби; а то би за њега било поражавајуће, понижавајуће, срамотно, па и опасно ако би показао да не зна како да се понаша у сну са својим сном, и није способан да према нечем тако нежно маленом не буде груб.

Повремено му је као да је у сну који сања једино он жив, а сви сањани су мртви, и сви леже на њему, тако да испада да од његових груди све почиње и у њима се све завршава. Па му се лепшим чини сан у којем је само он мртав и ништа га се не тиче, ништа га не дотиче, и као да је, усред општег претицања, гурања, посртања и обарања, хуке и буке, жуборења и роморења, јер је само у њему све мирно, а све се зауставило, сажето у неколико тренутака његовог сна.

А тај сан личи на труло и поцепано сито који виси окачено о зарђали клин, а нема никаквог објашњења зашто није бачено, јер на њему још само паспаљ и труње брашна измешаног са прашином, па и то заостало само још толико да подсећа на оно чему је то дотрајало сан-сито служило, за просејавање стварности, али и да опомиње да, пошто је до крајњих могућности искоришћено, више није ни за шта. Остављено је да такво никакво виси само да би показало да изгубљен у сну свако може бити заборављен, као све што је забатаљено.

Уплаши га то откриће, па се трза и приближава површини сна, све док не постане свестан да спава.

Све, мрмља, на овом свету је заборављиво зато што је, као мој сан, успутна грешка, за коју не можеш и не мораш било шта да кажеш и себе покажеш, можеш остати скривен у свом сну.

Иако, понавља, сан је као скровиште од живота и кад је сличан сличан гробу, сан је једино са чим можеш да се прекријеш и заштитиш од свега што човека може да задеси од људи.

То упоређивања сна са гробом не дозвољава му да се  препусти сну, да тоне кроз његове светле и мрачне дубине, па се трза, тресе се, лице му се грчи, млатара ногама и рукама, не знајући да ли се напреже да се пробуди или се мучи да настави да сања. □ (64 – 66).

Али, морам да признам, најзанимљивији су снови које човек будан сања. Понекад се ти снови и остваре. Ко зна!

Пролог

Ноћима ме посећују мртви

Лаке приче причају о смрти

                         –   По Дису

Са Нешићем је увек интересантно. Уме да прича приче. А и да их пише. Школован писац, искусан и веома поштен. Није добио НИН-ову награду за Балкански крст јер је награда додељена унапред. Што се те награде тиче, и данас је додељују политичари. Нареде и готово. Рече јуче, за педесет година колико сам се бавио новинарством сретао сам разне политичаре, али међу њима нисам срео поштена човека.

*

Говорио је још о некој књизи, али се не сећам о којој. Мислим да је било речи о књизи принцезе Јелисавете Карађорђевић. Тада му је неко из публике добацио, Ти си говорио на представљању књиге Мире Марковић, а он му је одвратио, а ти си присуствовао промоцији књиге Мире Марковић. Иначе, Нешић је у то време био шеф дописништва „Политике“ у Нишу, а директор „Политике био је хаџи Драган Антић који је „замолио“ Тихомира да говори о књизи. Кад је говорио о књизи Мире Марковић било је договорено да после промоције књиге буде вечера, али Мира Марковић је била љута што је шеф СПС-а у Нишу, Миле Илић, није дочекао у седишту СПС-а које су Јуловци већ окупирали и одмах је напустила Ниш.

Спомињали смо да би Тихомир могао да говори на промоцији моје књиге Илузија. Он тада рече, Дакле, морам да читам Илузију. А ја помислих да неће о Илузији говорити као о књизи Мире Марковић за коју је тврдио да је одлична, јер је дворска дама, што Мира није била, износила чињенице које су се на двору дешавале и о којима се тамо расправљало. Неке од прича Мире Марковић сам срео у штампи. У то време, углавном су их људи нападали или избегавали. Због Мирине улоге у политици.  А сада сам први пут чуо од зналца, од врсног књижевника Тихомира Нешића да је Мирина књига одлична.

*

„У ведрој ноћи и речи нам се потпуније распрше и брже губе, глас нам се гаси као свећа. Путања мисли се сужава, а стазе маште се издужују: сами себи постајемо све непроходнији. И тонемо у страх од тежине смрти: опет чујемо нечије искуство да је мртвац много тежи за ношење од живог човека и зауставља нас подсећање да су најтежи они мртваци које стално носимо у глави.“ (Стр. 137).

Ко може помислити да ово није тачно, ако то напише човек који ваздан носи свога сина као и ја? Тешко је ту тежину објаснити просто зато што сам се од ње изгрбио, па и мисао ми се искривила, повила се до земље.

Нешић није једини који то тврди. Али његово је експлиците. Нешићева лирска проза је врхунска због тога што садржи трунке филозофије, мудрости. Без  сумње, мудрост иде са годинама.

„Отвор“. „Паметан си ако умеш да погодиш, ако си способан да одабереш једини отвор кроз који ти можеш да се протнеш. А да не знаш како и зашто су кренуо баш кроз тај пролаз.“ (Стр. 14).

Готово све приче личе на зен приче. Реч је поетској прози или о животној истни, анегдоти, са неком по(р)уком, која је често загонетна. Није реч о пуком мудровању писца, него је реч о озбиљном промишљњу о мисији живота, а и о смрти се озбиљно говори, као да је она нешто много важно од чега се треба чувати, од чега се може побећи. Као да је довољно само да зажмурите. Као.

*

Они који добро познају Тихомира Нешића знају га као врцавог, као шерета. Као брзомислећег човека. На њега личи прича „Лек“. Тачка гледишта је баш прави виц. Сада, у причи „Смрт птице“ Нешић поново постаје озбиљан. Објашњава да ниједна птица није умрла у лету. И то озбиљно. И Конфуције био је истог становишта. Тврдио је да никада није убио птицу у лету. „Утеха“ је опет шеретски конципирана: „Ја ћу да умрем, а ти ћеш да се ожениш неком млађом. Мало се посмехнем и кажем: Слободно ти умри, после тебе неће брак на памет да ми падне. Сви присутни се насмејаше, не мени.“ (25) Прича „Јунаков гроб“ говори о јуначењу пијанаца. А зна се да „ниједно наше село не може без свог јунака.“ (30).

*

Могло би се рећи да прича „За уз гусле“ важи свуда где се рат завршио, те да се после извесног времена почну да друже победници и побеђени и да у причама „свако само себе лаже“. „Кад им, ако мир потраје, престане да буде јасно јесу ли они животу окренули леђа или је живот њих иза себе оставио, богаљи зараћених страна, мада још толико не онемоћају, почну, све чешће, заједно да седе у хладовини за летњих врућина, и да се зими једни уз другу прибијају у топлом али усамљеном кутку. Па пошто нико више неће да их слуша, једни другима објашњавају своје борбе и битке, идеале и идеје, путеве и странпутице. Међусобно се све мање оптужују. Све више, кријући свој јад, свако само сам себе лаже.“ (33).  Изврсно. Ето, Нешић је овом причом рекао ко је ко и шта је шта. А за бистру главу доста је.

*

„Ратни другови“ су један сељак и један варошанин. По завршетку рата сељак снабдева свог ратног друга сиром и... али му овај не плаћа. Почиње расправа. Закључак би се могао овако формулисати, сељаци су добри само када треба да иду у рат и када треба порез да се плати. У причи се на самом почетку пише: „Ратни друг кога сам, после најжешће битке, рањеног на леђима по мећави носио, сад ми, ако ме и прими у кућу, тражи да се изујем...“ (35).  Тема приче је стара, о односу према сељацима у току рата, а нарочито после. Један ме је колега убеђивао да са сељцима треба да се виђам само на пијаци. И то кратко, јер ако са њима почнеш расправу, они те обавезно искурвају. Али та сељачина је заборавила да данас нема сељака на пијаци. Тамо су накупци, прекупци и остала фукара. Иако се сада ратови воде дроновима из бункера, из канцеларије, авионима, балистичким и крстарећим ракетама, победа се не може прогласити док се чизмом не ступи на освојену територију. Али ту су сељци. Они могу све да поднесу. И зиму и врућину...

Пре тридесетак година  звала ме је докторка Клара Мандић, председница Друштва Јеврејско – српског пријатељства.  Каже, Професоре, имам тројицу из кибуца дајте ми неко село где би могли да их пошаљемо. Рекох јој, Па докторка, у Србији су сви сељаци, а она ми одмах одговори, Имате право, остаће у Београду.

*

Одломак, непуне две странице, пустио сам на Фејсбуку. Убрзо добих поруку од Нешића: „Када ће наставак ОДЛОМКА?“ Ова порука ме је подстакла да наставим. Одговорих му: „Печем га, морам да пазим да не изгори.“ Знамо обојица, најбоље је на тихој ватри. И печење и кување. Ако не прокувам, видеће се шта сам скувао.

*

„Гускање“ нема везе са летењем перја. Тек, сјајно је дочаран лик кочоперне Роске, која је заглавила у болницу у којој је добила медицинску гуску по глави. Када је због ексцеса болничарка требало да буде отпуштена Роска се успротивила. Убрзо је и преминула. Као да је баш то хтела.

*

Има и помало сладуњавих причица као што су „Трешње“, а на моменте и „Глад“. Мада у другој имамо и ово: „Не бојте се глади, већ старости.“ (Стр. 59).

Глад може да стигне и млађе људе, па и децу. Данас је огроман број људи изложен помору од глади. У Африци нарочито. Богате земље бацају храну и успешно се баве отимачином, разбојништвом, тероризмом. Глад као средство је коришћена у Хитлеровим логорима, а и Стаљин ју је као тортуру успешно користио. Американци су измислили Гвантанамо. Сеју смрт више него пшеницу. Имају, за сада, најбоље „експерте“ који производе смрт у енормним количинама. Први су употребили атомске бомбе. Али пристижу нови такмичари. Млађи. Надобудни. Дрчни. А старост је привилегија, а, ево овде, у Нешићевој причи је страшило. Кад смо већ код „лаке“ смрти и код привилегије, мој врли пријатељ, чувени кардиолог, Љубомир Хаџи Пешић говорио је: „Смрт као последица инфаркта права је привилегија. Болесник не мучи ни себе ни фамилију.“

               За разлику од глади, старост не може свакога да стигне. Но, како се примиче, све је страшнија. Његош је није доживео, али његовој проницљивости није могло промаћи питање: „Куд ћеш више бруке од старости?“

*

У причи „Кап“ Нешић поручује како се постаје песник. Требало би да се напије, да стално буде пијан. Заборавио је да и у Каменици важи она народна: Од пијанога и луд бега. Па и: Пијанога и Бог чува. Пијан када пада, он пада меко. Зато никада не скрши коске. И најзад, правог песника се смрт уопште не сматра.

*

Има и анегдотских прича о глумцима, редитељима, писцима, лекарима... а и оне друге личе на анегдотске, но се имена не спомињу. Тако су кроз уста Саве Ракића, сликара из Чикага, пореклом из Метохије, изашле ове речи: „... никад више нећу да уђем тамо у ту моју... гробницу...“ (91). Мисли се овде на Савину изложбу слика, али и на бављење сликарством. Што је за мене досад била робија, а сад видим да постоји и нешто горе. Робија је свако озбиљно бављење уметношћу, јер подразумева разна и то велика одрицања, посвећеност, жртве... Наравно, та је робија добровољна, тера га неки ђаво!, нико није постао велики уметник на силу, под морањем, под присилом.

*

Прегурао сам две трећине књиге и почео сам да помишљам да прекинем. Почео сам да се прибојавам да ми ове Лаке приче о смрти не пређу у неку лаку смрт. А како одмичем, све више се појављују људи које сам познавао. За неке нисам ни знао шта их је снашло. Жао ми је што им се то десило. Жао ми је и што нисам знао, као да би боље прошли да сам знао. Наиђох на Витомира Ћ. који је целог живота лечио људе и борио се да им продужи живот, а сада кад су му због шећера одсекли ногу он као види да „нема веће казне од старости“ (106). И поред тог сазнања пије лекове, јер каже: „Е, пријатељу мој, живот је, ипак, мио ма какав био.“ (106). Сетих се и мог Николче. Имао је 86 година. Мучила га је простата. Притисао је Бору, најстаријег унука, да га одведе у Пирот код уролога. Овај је нашао доктора. Пристао је  да прегледа старца. Доведи га одмах – рече. Не могу одмах, он живи у селу. Док одем. Када га је довео, доктор каже да није пацијент за операцију. Стар је. Има слабо срце. Али Николча је инсистирао: „Ако живим, онда треба да живим као човек, а не да устајем ноћу по двадесет пута.“ Тада се доктор окрену према Бори: „Па ти рече да деда живи у селу, а ја сам помислио да је то неки неписмен сељак.“ Оперисали су га, али је умро. Не знам да ли ће ова моја прича бити „лака“. Нисам сигуран.

Не морам да објашњавам на ког Ћопу се мисли у причи „Ћопин гроб“. А знам и на ког Ћопу  ви мислите, али није реч о њему, овде јеч о ћопи. „Ћопин гроб је доказ да онај који је за живота био нико и ништа – има гроб.“ (119). Гроб је ту да запамти некога, али сложио бих се Тихомиром Нешићем да је „заборав лек од живота“ (118), јер живот је тај који руши, који прави штету, који убија, зато га треба обуздати. А ко ће обуздати вештачку интелигенцију?

*

Ова изванредна књига прича Тихомира Нешића је још један његов капиталац и у неком смислу наставак његовог златног грумена, Пиле и трофеји, Ниш, НКЦ, 2019. С тим што су овде приче сведеније, али пуне мудрости и мајсторских приказа животних ситуација које је само Нешић умео да ископа и избруси. Ови драгуљи светлуцају и указују читаоцу на по(р)уке не мање вредне и не мање мудрије него оне из јапанских, кинеских или индијских зен прича. У Нешићевим причама често има и више порука. Богатије су од зен прича.

ТЕК

Седим сам самцијат,

гледам кроз прозор.

Не видим никога.

Раније су долазили голубови.

Нема их.

Није реч о Теслиној белој голубици.

Осећам се немоћно.

Покушавам да се придигнем.

Тешко иде.

 

Једном доктору сам објашњавао

Тешке ми ноге...

Гадно ме увредио.

Рече ми,

Тешке и године,

А тек ми је осамдесет.

А мој Тихомир нема ни деведесет.

 

21. 10. 2024. Ниш

 (Београд, Савременик плус, 339 -340 -341/2024, 75 - 81)



[1] Ранко Павловић, Страшни суд, Бања Лука, Удружење књижевника Републике Српске, 2021. Стр. 23.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...