Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕНЕРГЕТСКИ ПОРТРЕТ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

ЕНЕРГЕТСКИ ПОРТРЕТ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋ

Живојину Ћелићу

Живојин Ћелић: Енергетски портрет Стојана Богдановића

Гледам слику коју ми је послао мој  пријатељ сликар Живојин Ћелић. Назив слике је Енергетски портрет Стојана Богдановића. Одмах да кажем, откад ми је велики сликар јавио да је слика готова, само да се просуши па ће ми је послати, нисам ока склопио. Када је слика дошла, опет од узбуђења, као када вам дође неки драги гост, ока нисам склопио.

             Направио сам сијасет фотографија. Фотографисао сам детаље. Увећавао. Гледао боје. Покушавао сам да проникнем у тајну како то слика мења боје у току дана. Наравно да мења. Ноћу се ништа не види. Ништа. Али није то? На крају, чинило ми се да слика студира мене. Ето докле сам стигао.

            Између 19. и 20. сати приметио сам да ме лик са слике проницљиво посматра. Левим оком, баш оштро. А онда сам се сетио да ми је офталмолог, била је то једна благородна госпођа, када сам морао код ње да идем на преглед због возачке дозволе тихо саопштила, Ви не видите добро на десно око. Као да ја то не знам. Као да она боље види мојим очима. Онај лик је сада променио боју. Личи на мене као онда када сам био љут што нисам добио неки бољи резултат о декомпозицији полугрупа. А бољег није било. Био сам жут, без капи крви, па сам поцрвенео од беса.

             Покушавао сам да се с ликом спријатељим. Ставио сам га на колена. Мислио сам отвориће ми се ако га мало помазим. Он је зачуђено пиљио у мене. А на челу, даље се не види, вртлог, као да се у том лонцу нешто тврдо кува.

Не сме човек ни дуго да гледа да му се не заврти. Одмах сам замислио пару, како излази из луде главе. Сви је напуштају. Из те интиме, из близине, невероватно је како смо се толико зближили и то брзо, ништа нисам могао да сазнам. Морао сам да се мало удаљим од њега. Поставио сам га у фотељу уз радни сто, Да види како се ја кувам на прегрејаној столици. Врућа столица, врућа глава. Да види он како се прави ђон на гузици. Да осети зној којим је натопљена столица. Са тим знојем су годинама из оног вртлога искакле теореме, песме и есеји које сам ја хватао као Набоков лептире. Мало сам окренуо столицу тако да на њега пада светлост са леве стране. Обилазио сам слику. Полако, ишао сам на прстима, пазио сам да не пробудим газдарицу, а лик са слике глумио је Мона Лизу.

Непрестано је гледао у мене. Нисам могао нигде да се склоним, на коју год страну сам мрднуо он је мотрио на мене. Као да у тој соби нема места за мене. Сад је то његова соба. Он контролише све који уђу у собу, све до њиховог изласка. Није ми давао мира. Отишао сам у другу собу. Али он је ишао са мном. Зажмурио сам. Невероватно, и тада је био са мном. Скенирао ме. Сад видите шта ради чиста уметност. Данас носим слику да јој направе рам. Окачићу је у висини главе, да бисмо лик и ја могли повремено да поразговарамо tête-à-tête. Ето, Жиле, видиш ли шта си направио од мене. Где ће ти душа?

4.6.2020.