Живојин ЋЕЛИЋ: ОБЛУТАК

ОБЛУТАК

Стојану Богдановићу

Живојин Ћелић, сликар песник

Чинило се гледао ме из прикрајка... из множине...
али баш ме тај облутак дозивао са обале из тог мора 

месечине!

Ослушкивах онај камен и чух себе где се питам:
-Да сам учен бих ли знао
да прочитам

из тих боја... из облина...
из тог шара...
које мисли таинствене проговара?!

Јер чудан је скрити живот
светлости и сена
у дубини ових бића
од камена...

Не дају се разумети:
као птица кад полети!
Неко мора и умети
да осети...

Казах себи: -Понеси га
ал' га врати
јер за њиме можда неки
неузнани камен пати!

Ко ће знати шта у њему дотрајава?!
Можда друго неко време чврстинама одбројава?
Не да ми се да откријем какву важност васељенску у пореклу своме крије...
Зар те чуди ако једном у сто лета
умирени пулс му бије?

Не мери се истом педљом сва даљина!
Није свака глад од простих потрепштина!
Неке глади не трпе се људском мером...
Не пишу се ни све речи једним пером!

***

Спустио сам међу друге благи камен:
кад се нађу облинама да их чежња мине...
На њему нечитљиви онај знамен:
безначајан (чинио се) гледаш ли га ситним оком из висине!

16.2.2020.

Top of Form

Bottom of Form