Странице

уторак, 9. јун 2020.

Живојин ЋЕЛИЋ: ОБЛУТАК


ОБЛУТАК

Стојану Богдановићу
Живојин Ћелић, сликар песник

Чинило се гледао ме из прикрајка... из множине...
али баш ме тај облутак дозивао са обале из тог мора 
месечине!

Ослушкивах онај камен и чух себе где се питам:
-Да сам учен бих ли знао
да прочитам

из тих боја... из облина...
из тог шара...
које мисли таинствене проговара?!

Јер чудан је скрити живот
светлости и сена
у дубини ових бића

од камена...

Не дају се разумети:
као птица кад полети!
Неко мора и умети
да осети...

Казах себи: -Понеси га
ал' га врати
јер за њиме можда неки
неузнани камен пати!

Ко ће знати шта у њему дотрајава?!
Можда друго неко време чврстинама одбројава?
Не да ми се да откријем какву важност васељенску у пореклу своме крије...
Зар те чуди ако једном у сто лета
умирени пулс му бије?

Не мери се истом педљом сва даљина!
Није свака глад од простих потрепштина!
Неке глади не трпе се људском мером...
Не пишу се ни све речи једним пером!

***
Спустио сам међу друге благи камен:
кад се нађу облинама да их чежња мине...
На њему нечитљиви онај знамен:
безначајан (чинио се) гледаш ли га ситним оком из висине!

16.2.2020.
Top of Form

Bottom of Form

четвртак, 4. јун 2020.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕНЕРГЕТСКИ ПОРТРЕТ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА


ЕНЕРГЕТСКИ ПОРТРЕТ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋ

Живојину Ћелићу
Живојин Ћелић: Енергетски портрет Стојана Богдановића


Гледам слику коју ми је послао мој  пријатељ сликар Живојин Ћелић. Назив слике је Енергетски портрет Стојана Богдановића. Одмах да кажем, откад ми је велики сликар јавио да је слика готова, само да се просуши па ће ми је послати, нисам ока склопио. Када је слика дошла, опет од узбуђења, као када вам дође неки драги гост, ока нисам склопио.
             Направио сам сијасет фотографија. Фотографисао сам детаље. Увећавао. Гледао боје. Покушавао сам да проникнем у тајну како то слика мења боје у току дана. Наравно да мења. Ноћу се ништа не види. Ништа. Али није то? На крају, чинило ми се да слика студира мене. Ето докле сам стигао.

            Између 19. и 20. сати приметио сам да ме лик са слике проницљиво посматра. Левим оком, баш оштро. А онда сам се сетио да ми је офталмолог, била је то једна благородна госпођа, када сам морао код ње да идем на преглед због возачке дозволе тихо саопштила, Ви не видите добро на десно око. Као да ја то не знам. Као да она боље види мојим очима. Онај лик је сада променио боју. Личи на мене као онда када сам био љут што нисам добио неки бољи резултат о декомпозицији полугрупа. А бољег није било. Био сам жут, без капи крви, па сам поцрвенео од беса.

             Покушавао сам да се с ликом спријатељим. Ставио сам га на колена. Мислио сам отвориће ми се ако га мало помазим. Он је зачуђено пиљио у мене. А на челу, даље се не види, вртлог, као да се у том лонцу нешто тврдо кува.
Не сме човек ни дуго да гледа да му се не заврти. Одмах сам замислио пару, како излази из луде главе. Сви је напуштају. Из те интиме, из близине, невероватно је како смо се толико зближили и то брзо, ништа нисам могао да сазнам. Морао сам да се мало удаљим од њега. Поставио сам га у фотељу уз радни сто, Да види како се ја кувам на прегрејаној столици. Врућа столица, врућа глава. Да види он како се прави ђон на гузици. Да осети зној којим је натопљена столица. Са тим знојем су годинама из оног вртлога искакле теореме, песме и есеји које сам ја хватао као Набоков лептире. Мало сам окренуо столицу тако да на њега пада светлост са леве стране. Обилазио сам слику. Полако, ишао сам на прстима, пазио сам да не пробудим газдарицу, а лик са слике глумио је Мона Лизу.
Непрестано је гледао у мене. Нисам могао нигде да се склоним, на коју год страну сам мрднуо он је мотрио на мене. Као да у тој соби нема места за мене. Сад је то његова соба. Он контролише све који уђу у собу, све до њиховог изласка. Није ми давао мира. Отишао сам у другу собу. Али он је ишао са мном. Зажмурио сам. Невероватно, и тада је био са мном. Скенирао ме. Сад видите шта ради чиста уметност. Данас носим слику да јој направе рам. Окачићу је у висини главе, да бисмо лик и ја могли повремено да поразговарамо tête-à-tête. Ето, Жиле, видиш ли шта си направио од мене. Где ће ти душа?
4.6.2020.

среда, 3. јун 2020.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ДОЦЕНТ


ДОЦЕНТ
У једном књажевачком селу сељаци су питали свог комшију који је био професор Универзитета у Нишу када ће постати доцент. Због тога ћу написати неколико речи о томе шта значи реч „доцент“. Латинског порекла реч „доцент“ у многим језицима означава прво наставничко звање на универитету. То би значило да је доцент докторирао и да испуњава и друге услове који му омогућавају да самостално подучава. Једном речју, доцент је учитељ. Ако се доцент покаже, онда може бити изабран за професора. Било је у историји и приватних доцената. Познати филозоф Емануел Кант је један од њих. Кант се бавио метафизиком морала. Метафизика се бави нефизичким објектима. Кант је био велики доцент. Доцент може бити велики и по габариту. Може имати велике уши и бити глув. Доцент може бити и без морала. У том случају етици се олакшава посао јер она ту нема шта да тражи.
                 Бојан Јовановић у свом опширном тексту под насловом Култ и култура пише у политикином Додатку за културу од 4. августа 2018: „У свим културама, почев од најранијих до савремених, права која имају чланови колектива не престају њиховом смрћу. Тренутком одласка са овог, имају право на достојан испраћај у други свет. Покојник се може казнити ускраћивањем тог права, а једна од највећи казни на коју појединац може бити осуђен јесте губитак права на погреб и гробно место. Тај посмртни аспект кажњавања, опомињао је да се човеково постојање не завршава његовом смрћу и да његово понашање за живота има своје последице у посмртном периоду.“
               Занимљиво је тврђење једног доцента у Народној скупштини Србије да мртви немају никаква права. Морамо признати да у нашој Србији ни живи немају никаква права, а ево сада су на ред дошли и мртви. И њима ће се одузети права која су стекли, а та су гробно место са именом и презименом. Потом зависно од заслуга за народ или за човечанство, народ или човечанство им подиже споменике разних величина.
               У црквама су овековечени они који су заслужни за ту цркву и за свој народ. Проглашени су светим. Посвећују им се песме, оде, литургије... Од вајкада се код нас говорило: Према свецу и тропар! Дакле, према заслузи.
              „Свакe годинe Мeксиканци долазe на гробља како би сe присeтили прeминулих чланова породица. Прeма традицији, 1. и 2. новeмбра отварају сe врата нeбeса и душe мртвих враћају сe на зeмљу.
                Дан мртвих, као мeшавина традиција шпанскe католичкe црквe и прeтколумбовских традиција, јeдан јe од најважнијих празника који открива, како многи вeрују, јeдинствeно мeксичко разумeвањe смрти.
                Чланови породица нудe храну, пићe, па чак и играчкe на олтарима како би примамили душe током празника. Вeрујe сe да живи и прeминули тада дeлe оброкe.
                Ово јe национални празник у Мeксику, а обeлжава сe и у Бразилу, Шпанији, на Филипинима и у дeловима Сјeдињeних Амeричких Држава.
                Организација УН-а прогласила јe ово слављe рeмeк-дeлом усмeнe баштинe човeчанства.“ Али ми у нашој тзв. Народној скупштини имамо доцента.
                "Мeксиканац познајe смрт, шали сe на њeн рачун, милујe јe, спава с њом и слави с њом. Он о смрти мисли као о омиљeној играчки и најтрајнијој љубави. Смрт барeм нијe скривeна, он јe глeда у лицe, с нeстрпљeњeм, прeзиром или иронијом", написао јe Октавио Паз, јeдан од најпознатијих мeксичких писаца.
                 Шта значи мождана смрт? Да ли то значи да је човек жив, али његово тело нема везу са мозгом? Мозак је отказао. Ако је то то, онда би људске органе, изузимајући мозак јер је изгубио везу са телом, требало тражити најпре у Народној скупштини Србије. Скупштина је пуна таквих чији би остали органи, изузев мозга, могли продужити живот неког паметног човека.
                 Зато што нас боли Косово, што нас боле кости наших предака, што из њихових очију цветају божури, запад не мари, а и муслимани не хају. Једни се понашају рационално, неолиберално, интересују их само материјална блага која се могу извући са Космета. Други мисле да су поново добили Косовску битку, а ни за прву немају провељиве доказе. Или, мисле да им Косово припада зато што је и један њихов цар оставио кости на српском Косову. И запад и муслимани у тој представи играју улогу варвара. Заједничка им је отимачина.
                 Неће свет устати против отимачине ако ми сами не устанемо. Нема ту другог начина да се рана на српској души залечи него да се ствар доведе у ред. Да се поврати отето. Да се закрпи Србија. А то се може учинити само очувањем наших манастира, очувањем гробова наших предака. Гробови наших предака чувају нашу земљу.
                Војска ће кад-тад доћи. Али ако војска дође, а не нађе ништа наше она ће се питати зашто је дошла? То знају и они који та гробља скрнаве, који руше надгробне споменике наших предака. Који руше наше манастирске цркве. Који са српских цркава (с)кидају крстове пред целим хришћанским светом. А свет ћути ли ћути?! Да ли су се протестанти одрекли Христа? Или и њих као Јуду интересују само сребрњаци из Трепче?! Да ли наша држава сматра да само пар српских калуђера могу очувати трагове српства на Космету, или би можда требало и њих уклонити и предати се непријатељу-ђаволу, уместо Богу?!
                  Мит је баштина. Није ваљда да само српски митови нису светска баштина. Видели смо да је израелски председник посетио стратиште Јасеновац у коме су кости великог броја Јевреја, Срба и Цигана које су усташе зверски побиле. Председник Израела се поклонио костима својих сународника. А због чега се то не дозвољава Србима са Космета, Србима из Хрватске... Због чега онај доцент не спомиње органе који су Србима вађени у „жутој кући“? Зар нас то не опомиње?! Или сви мисле да мртви немају никакво право, па ни право на поштовање својих потомака?!
                 Изгледа да су код нашег доцента важне једино мртве душе из бирачких спискова. Или је можда реч о легализацији „жутих кућа“.
                 Буда и свеће у будистичким храмовима, зар није то одавање почасти мртвима. Зар то није доказ да и мртви имају неко право. Или их треба препусти да им псета развлаче црева и једу џигерице. Или наши рационалисти – заговорници америчког хуманог неолиберализма – оних што су нам бацали касетне бомбе са осиромашеним уранијумом – мисле да би одређене органе требало узети ради трансплантације својим најмилијим, а остатке бацити у Саву?!
.........................................................................
Човек ће ваздан носити мртве.
Чак и онда када му то није по вољи.
Љутиће се, залуд.
Са њима ће отићи
И његова мисао, такође.
Све те мисли ће бити заједно,
као што су увек и биле.
Неке ће постати митови.
Тамо.
Негде.
..........................................................
Напокон дошао је наш песник.
Измислио је нашу српску душу.
Удахнуо нам је душу.
Наша је душа почела да се распростире по пољима.
Наша душа је била обележје наше земље.
Она се вијорила на сваком крсту
који је био забоден у нашу земљу.
Наша је душа на свакој крстопутини.
Она је наш путоказ.
Наша душа је наша застава.
Наша мучена душа је наш грб.
Не зна се какве везе имају грб и грбина.
Ваљда је грбина велики грб
на коме је наш песник изнео
нашу српску душу на видело.
Наш је песник
од српске душе направио себи кућу.
Иако ништа није вечито
његова је кућа вечита,
јер је он своју душу поклонио српској души.
И она је његова кућа.
Во веки векова.
                     По писаним и неписаним правилима шеф катедре је најстарији, најбољи, најугледнији професор. Шеф посланичке групе може да буде и доцент. То место му обезбеђује заштиту пред законом (и против закона) и када лупета глупости као оно да мртви немају никава права. То му место обезбеђује да и живима укида стечена права. Скупштински доцент има велике уши, али је глув за недаће свога народа. Потпуно је глув. Но, главно питање које сам оставио за крај није како је доспео у Народну скупштину, нити како је постао шеф посланичке групе, него: Како је постао доцент, и то правног факултета?!

субота, 23. мај 2020.

Бено БУДАР: ТРИ ПЕСМЕ




ГЕНЕРАЦИЈСКО ПИТАЊЕ
Бено Будар, лужичкосрпски  песник

Није ли то срећа
преживети авионску катастрофу
са десет хиљада метара
или земљотрес усред његовог епицентра
или операцију мозга после удара у дрво
или
није ли то срећа
уопште се родити
и то након последњег светског рата
и тебе имати
и све вас унаоколо


ДОЖИВЉЕНО

Још увек ми не иде у главу,
да ће ме моја деца сахранити –
као што нисам могао веровати,
да ће ме једном мајка требати.

НАШЕ ПАРЧЕ ЗЕМЉЕ

Ми нисмо телесно тако чврсти
као Ескими.
Ми нисмо тако лепо обојени
као Африканци.
Ми немамо такав светски језик
као Енглези.
Ми нисмо тако богати нафтом
као Кувајћани.
Ми немамо велике планине
као Аустријанци...

Али ипак имамо плодно парче
земље
и у њој своје корене.
Ту је наш дом,
ту је наш штит и наш кров,
ту нам расте хлеб,
ту је дедин гроб.
Ту је наш древни језик
и на њему наши спевови,
наше радоснице и керлуше (1).
Ту су наши преци,
који на нас мотре...

Ми смо тако малена фамилија,
ни за један рат
нисмо били повод
- вековима!

А да ли смо ми сасвим без греха...?
Кад нам нестају воде –
из нашег извора!

(Препев са лужичкосрпског: Мићо Цвијетић)


БЕЛЕШКА

БЕНО БУДАР (1946) истакнуто је име савремене лужичкосрпске књижевности. Студирао је и завршио славистику у Лајпцигу и Ростову на Дону. Обављао је различите књижевне и културне делатности, а сада је главни и одговорни уредник часописа за децу “Пломјо” (Пламен). Пише за децу и одрасле, аутор је драмских и прозних остварења, а бави се и преводилачким радом. Његова најпознатија књижевна дела су: Микус и Дајкус, У царству маркела, Спавати у мају треба забранити, Наше парче земље.


(1) Керлуше су лужичкосрпске црквене песме.


уторак, 12. мај 2020.

Раиса МЕЛЬНИКОВА: ОДНО ПИСЬМО = Раиса МЕЛНИКОВА: ЈЕДНО ПИСМО




Раиса МЕЛЬНИКОВА

ОДНО ПИСЬМО

Я удалялся от тебя всё дальше
В теплушке тесной в холоде, тоске,
И становился с каждым часом старше
При каждом новом боевом броске.
Пишу тебе в окопе, на рассвете.
Я помню, как любила ты цветы.
Когда вернусь, я соберу букеты
И подарю, чтоб улыбалась ты.
Ты для меня, как Родина, родная,
И не страшны мне трудности войны.
Мы победим, я твёрдо это знаю!
Другой на свете нет у нас страны!
Прорвусь я сквозь огонь и гаубиц раскаты,
Ползком пролезу, выдержу я бой.
Не устрашат меня ни пули, ни снаряды.
Живи и верь, что я вернусь домой.
Пройдут года. Хлеба заколосятся.
Исчезнут признаки ужаснейшей войны,
Счастливые посёлки возродятся,
Но о войне расскажем внукам мы.

Раиса МЕЛНИКОВА

ЈЕДНО ПИСМО

Одмакао сам се даље од тебе
Скучен хладноћом, чежњом,
И остари сваких сат времена
Са сваком новом борбеном ролом.
Пишем вам у рову у зору.
Сећам се како сте волели цвеће.
Кад се вратим, скупит ћу букете
И дај да се насмејеш.
Ти си за мене као домовина, драга
А ратне потешкоће нису ми страшне.
Победићемо, то сигурно знам!
Нема друге земље на свету!
Пробијат ћу се кроз ватру и тутњаву хаубица
Провући ћу се, могу поднети борбу.
Ни меци гранате ме не застрашују.
Живите и верујте да ћу се вратити кући.
Године ће проћи. Хлеб се преврће.
Знаци страшног рата ће нестати
Срећна села ће се препородити
Али рећи ћемо нашим унуцима о рату.

С руског на српски превео С. Богдановић

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...